The Tribe- Kada su djeca prisiljena glumiti odrasle kako bi preživjela u svijetu bez pravde…

Bližilo se podne. Lex i ja smo šetali gradom u potrazi za nečim zanimljivim, što bi nas moglo zabaviti. No, kao i obično, nismo našli ništa.
-Da se sada vratimo? Ovdje je ludnica.- Predložila sam. Lex je pogledao u raznim smjerovima. Potvrdno je klimnuo glavom. Ulice su opet bile pune raznih ljudi koji su protestirali protiv Rama. Da vam iskreno priznam, svega mi je već bilo dosta. Odjednom sam na jednoj zgradi preko puta nas primijetila neki plakat.
-Pričekaj me ovdje, samo da vidim što je to.- Rekla sam Lexu i potrčala preko ceste. Na moje veliko razočaranje, to je samo bio plakat na kojemu je pisala neka bezvezna obavijest, tako da se nisam ni trudila čitati. Okrenula sam se i slučajno se zabila u nekoga.
-Oprosti.- Promucala sam hvatajući se za glavu. Zbilja me zaboljela na sekundu. Podigla sam pogled kako bih vidjela tko je to.
-Daj pazi kuda hod…- Počeo je on ali onda me pogledao i zašutio. Nasmijao se. Odmah sam ga prepoznala po licu.
-Jay.- Predstavio se.
-Znam.- Odvratila sam prezirno ga gledajući. Bio je to jedan od Ramovih Technosa. Nikada do tada nisam ga upoznala, ali znala sam gotovo sve o njemu. I to što sam znala nije bilo nimalo dobro.
-A ti si?- Upitao je. Zbunjeno sam ga pogledala.
-Ena.- Kratko sam odgovorila. Mislio je još nešto reći ali onda ga je zazvao jedan od technosa.
-Pa, Ena, nadam se da ćemo se još vidjeti da nastavimo ovaj razgovor.- Rekao je i namignuo mi. Tada se okrenuo i otišao. Gledala sam za njim dok mi nije potpuno nestao iz vidika. Lex mi je prišao.
-Jay… Nije loše, mala! Go baby!- Zavidno je rekao. Zbunjeno sam ga pogledala.
-Budala. Što si on umišlja, da sam neka glupača koja pada na te ja-sam-najbolji fore?- Upitala sam sarkastično. Lex se nasmijao.
-Da jesi, mogli bismo to dobro iskoristiti.- Zagonetno je rekao. Krenuli smo prema centru.
-Što ti to znači?- Upitala sam.
-Pa mogla bi se lijepo sprijateljiti s njim i natjerati ga da ti oda neke bitne informacije… Tada ne bismo morali uključiti Amber u Ebonyn i Felixov plan da pobijede Technose.- Objasnio je šapćući, kako ga nitko od ljudi na ulici ne bi čuo.
-U slobodnom prijevodu: Da izdam štakore, spavam s njim i pomognem onoj glupoj kozi i njenom uobraženom bratu?- Izderala sam se.
-Vidiš kako lijepo povezuješ stvari! Baš sam na to mislio.- Rekao je. Dobacila sam mu preziran pogled. Promrsio mi je kosu kako bi me oraspoložio, ali nije uspio. Snažno sam ga udarila po ruci.
-Ti si kreten.- Rekla sam.
-Joj zamisli. Gospođica se nebi žrtvovala za dobrobit svih štakora!- Viknuo je cinično.
-A je? A zakaj se onda ti ne žrtvuješ i budeš s Kirsten?- Predložila sam. Ljutito me pogledao. Kirsten je Ramova mlađa sestra. Iako je još relativno klinka (11 god.), ta mala je sve samo ne dijete. Uobražena, bahata, ratoborna, vjerna Technosima… Učiniti će sve da uništi one koji joj stanu na put. A trenutno smo to mi… Naime, zaljubila se u Lexa, ali kako je on odbio biti s njom, biti će svašta…
-To nije smiješno.- Rekao je pogledavši u nebo.
-Nije ni trebalo biti.- Odvratila sam. Stigli smo do centra. Više nismo razgovarali. Do nas je došla Tai-San.
-Lex, gdje si tako dugo? Bray je već dvaput doživio živčani slom!- Izderala se na njega. Lex se samo nasmijao i udaljio se od nas. Uvijek je to radio. Baš ga je bilo briga kasni li sat ili dva (dana), on bi se samo nasmijao. Zakasnio bi i na vlastiti sprovod.
-Tako me nervira u zadnje vrijeme.- Požalila se Tai. Potvrdno sam klimnula glavom iako se nisam baš slagala s njom. Tada se na ulazu u Centar pojavila Amber zajedno s još dvije cure.
-Okupite se!- Viknula je. Nije trebalo dugo da se svi skupimo u glavnoj prostoriji.
-Dovela sam vam nove članove Štakora.- Rekla je veselo i gurnula pridošlice prema nama. Zbunjeno smo gledali prvo nju, pa onda cure.
-Ne bismo li trebali glasovati?- Prva sam upitala. Svi su se složili sa mnom.
-Ne. Ovo su moji rođaci. Priča je preduga da vam je sada ispričam, ali oni nisu nikakvi špijuni ako na to mislite.- Objasnila je. Pogledala sam visoku smeđokosu curu. Bila je otprilike mojih godina. U naručju je držala malu bebu. Druga je imala dugu crnu kosu i prestrašeno je gledala prema nama.
-Ovo su Dee, Elbereth i Matt.- Predstavila ih je Amber. Vladala je tišina, a onda je K.C. pao s kauča. Pogledali smo prema njemu.
-Ništa, dobro sam!- Viknuo je zacrvenjevši se. Nasmijali smo se.
-Cure, ovo su Bray, Trudy, Brady, Jack, Rowena, Patsy, Cloe, Dal, Lex, Tai-San, Selene, Ryan i K.C.- Nabrajala je redom Amber. Primijetila sam da se Dee dobro zagledala u K.C.-a, baš kao i on u nju. Uskoro su se svi vratili svojim uobičajenim poslovima. Dee i Elbereth su i dalje stajale sa strane. Odlučila sam im priči.
-Zašto ne sjednete?- Upitala sam ih. Znam, glupo, ali pametnije ideje nisam imala.
-Vrlo rado.- Rekla je Elbereth. Dee se također složila. Sve tri smo sjele na kauč, do Jacka.
-Ja sam Rowena, tj. Ena, a ovo je Jack.- Predstavila sam nas jer sam bila sigurna da nisu zapamtile imena. K.C. je došao do nas i sjeo do Dee.
-Odakle ste?- Upitao je Jack.
-Ne smijemo reći.- Kratko je odgovorila Elbereth.
-Nismo odavde. Jučer smo stigle. Bio je to dosta naporan put, pogotovo jer je Matt još malen za tako velika putovanja.- Nadopunila ju je Dee. Elbereth joj je uputila preziran pogled, no Dee se nije obazirala. Sada smo svi pogledali dijete koje je držala.
-To je tvoje dijete?- Brižno je upitao K.C. pogledavši bebu. Dee se nasmijala.
-Ne, naravno da ne! To je moj nećak, sin moje sestre. On je umrla prije mjesec i pol pa se ja brinem za njega.- Odgovorila je.
-Baš je to lijepo od tebe, ja bih učinio isto.- Rekao je K.C. (Moš' si mislit' da bi). Njih dvoje potpuno su izbacili nas ostale iz razgovora.
-Voliš djecu?- Upitala ga je Dee.
-Šališ se! Obožavam!- Odgovorio je. Elbereth se okrenula prema meni i Jacku i zakolutala očima. Nas dvoje smo se nasmijali.
-Dee, daj meni Matta.- Rekla joj je Elbereth. Dee se nije previše obazirala. Predala joj je Matta. Do nas je dotrčala Patsy.
-Joj vidi bebu! Kako je sladak!- Ciknula je. K.C. se nakašljao.
-Pa… Bi li htjele da vam pokažem grad?- Upitao je. Elbereth ga je zbunjeno pogledala.
-Idite vas dvoje, ja ću ostati ovdje. Moram razgovarati s Amber.- Rekla je odmahnuvši rukom. Nije im trebalo dvaput ponavljati. Otišli su iz Centra.
-Slatko derle.- Rekla sam u šali. Elbereth me pogledala.
-Hoćeš ga primiti?- Upitala me.
-Um… ne hvala.- Promucala sam.
-Daj ga meni.- Javio se Jack. Elbereth mu je predala Matta. Patsy se ugurala između mene i Jacka i uhvatila Matta za ručicu.
-Heh, napokon više nisam najmlađa!- Zadovoljno je rekla.
-Ena, sigurno ga ne želiš pridržati?- Upitao me Jack.
-Nema šanse! Pa da mi padne iz ruke.- Odvratila sam pomalo panično. Elbereth se nasmijala.
-Vas dvoje ste sigurno zajedno.- Rekla je. Pogledala sam je.
-Da. Kako znaš?- Upitala sam zbunjeno. Zagonetno se osmjehnula.
-Baš je fora, gotovo da mi dođe da imamo svojeg.- Zezao je Jack.
-Shut up!- Viknula sam i tresnula ga po glavi. Patsy se nasmijala. Bila je toliko dobro raspoložena da sam par puta pomislila kako sam onu neugodnu situaciju jučer samo sanjala…

/flashback/

-Pat!- Viknula sam. Patsy je prestrašeno gledala u mene nekoliko sekundi, a onda je potrčala niz hodnik.
-Patsy!- Zazvala sam je, ali nastavila je trčati. Jack i ja smo potrčali za njom.
-Baš znamo s djecom, zar ne?- Rekao je. Možda je to trebalo ispasti smiješno ali čovjek se teško smije kada je na rubu plača.
-Samo da znaš, nisam trudna.- Rekla sam iako me nije ništa pitao. Patsy je utrčala u svoju sobu i snažno zalupila vratima. Bez kucanja, upali smo unutra. Sjedila je na krevetu. Nije plakala, samo je izgledala uzrujano.
-Što se događa?- Upitala sam je.
-Imati ćete bebu?- Odgovorila je protupitanjem.
-Ne.- Odgovorila sam kratko. Jack kao da je odahnuo nakon što je čuo kako to ponavljam.
-Svejedno, već je prekasno…- Promucala je Patsy i briznula u plač. Bunila sam se. Prekasno za što?
-Patsy, u čemu je problem?- Upitala sam je.
-Odrastate! Svi odrastate! Uskoro ćete umrijeti!- Viknula je. Snažno sam je zagrlila.
-Nemoj plakati, nemoj plakati molim te!- Molila sam je i sama na rubu suza. Jack joj je sjeo s druge strane i također je zagrlio.
-Nije fer. Do prije pet godina svi se bili djeca, baš kao ja. Ali ne više. Trudila sam se misliti da se to neće dogoditi ali hoće! Svi ćete umrijeti i ja ću ostati sama!- Vikala je
-Smiri se.- Tješila sam je, makar sam i sama dobro znala da je sve što je upravo rekla istina.
-Svi ćemo umrijeti jednog dana. To moraš shvatiti.- Rekao je Jack. Iako nije pomoglo da je utješimo, imao je pravo.
-Ali ja ne želim da se to dogodi.- Rekla je. Već je polako prestajala plakati.
-Kada se dogodi, ne smiješ zaboraviti da ćemo svi mi vječno biti ovdje dokle god nas ti pamtiš. Razumiješ? A sada prestani misliti na to inače ćeš propustiti mnogo lijepih stvari.- Šapnula sam. Napokon je prestala plakati.
-Sve u redu sada?- Upitao je Jack.
-Aha.- Odgovorila je.
-Dobro. A sada na spavanje.- Rekla sam. Zavukla se u krevet. Naravno, pogađate da smo morali ostati u njenoj sobi dok nije zaspala, što je (na sreću) bilo vrlo brzo. Kada je zaspala, izašli smo van.
-E sada napokon možemo razgovarati u miru. Ako nisi trudna, što će ti test?- Upitao je Jack. Iako smo stajali na hodniku, ovaj put smo bili sigurni da nas nitko neće čuti. Već je bilo prekasno da bi itko bio budan.
-Test je bio za Cloe. Ona je možda trudna. Poslala me da ga kupim, a onda me Dal vidio. Nisam trudna, kužiš?- Odgovorila sam pomalo ljutito.
-Hvala Bogu!- Šapnuo je i dignuo ruke prema nebu.
-Btw, sada bar znamo da Patsy nije zaljubljena u tebe. Razočaran?- Rekla sam kroza smijeh.
-Neee… Ona je još klinka…- Odvratio je odmahnuvši rukom. No unatoč svemu, znala sam da mu je malo žao. Ipak je velika čast kad se neka klinka zaljubi u tebe (XD).

/end of flashback/

To poslijepodne Jack je nešto prtljao po baterijama i ostalim glupostima. Naravno, meni se nije dalo gledati ga pa sam otišla do glavne prostorije. Tamo su bile samo Elbereth i Dee. Gdje su bili ostali, nemam blage.
-Bok cure.- Pozdravila sam ih. Dee mi je veselo mahnula, a Elbereth je samo klimnula glavom u znak pozdrava.
-Idemo u grad? Meni je dosadno.- Predložila sam.
-Sounds good to me. Samo da uzmem jaknu.- Složila se Elbereth.
-Ja ne mogu.- Odbila je Dee.
-O da, ti se moraš naći s K.C.-jem.- Zafrkavala ju je Elbereth. Dee je pocrvenjela ali nije ništa rekla.
-Pa dobro, vidimo se onda.- Rekla sam. Elbereth i ja izašle smo Centra.
-Kako me nervira.- Prošaptala je Elbereth da je Dee ne bi čula. Slegnula sam ramenima.
-Vas dvije ste sestre?- Upitala sam. Elbereth je odmahnula glavom i izvadila jabuku iz džepa. Zagrizla ju je.
-Odakle ti to?- Upitala sam zbunjeno. Nasmijala se.
-Uzela sam dok Selene nije gledala. Hoćeš jednu?- Brzo je odgovorila i pružila mi drugu. Uzela sam je i stavila u džep.
-Pa, ima tu što zabavno?- Upitala me.
-Baš i ne.- Priznala sam.
-A da odemo do plaže?- Predložila je.
-Ne znam, malo je hladno.- Pobunila sam se. No Elbereth kao da me nije čula. Uhvatila me za ruku i stala vući.
-Ozbiljno curo, ne želim na plažu.- Zacvilila sam.
-Gle, vrijeme ti istječe. Hoćeš proživjeti ovaj život najbolje što znaš ili ne?- Upitala me s dozom cinizma u glasu.
-Hoću ali...- Počela sam nesigurno.
-Ako hoćeš, onda nema ali. Btw, zovi me Elly.- Prekinula me. Nakon nekoliko minuta hodanja pred nama se stvorila plaža. Na njoj nije bilo nikoga. Mislim, kako bi i bilo kada je vani bilo najviše 18 stupnjeva!
-Jupi, more!- Ciknula je Elbereth i potrčala do mora. Skinula je jaknu, hlače i majicu dugih rukava. Iskreno, smrzavala sam se na samu pomisao na tu ledenu vodu. Ali Elly nije. Ostala je u kratkim hlačama i majici bez rukava i bacila se u vodu.
-Ovo je led ledeni!- Zavrištala je, ali i dalje se smijala
-Luda si.- Viknula sam joj. Došetala sam do mora i sjela na samu obalu. Elbereth je nastavila plivati. Odjednom sam zapazila Jaya i još neke Technose na kraju plaže, kako nam se približavaju. Uspaničila sam se.
-Elbereth izlazi odmah, dolaze Technosi!- Viknula sam što sam glasnije mogla, ali tako da me oni ne čuju. Elbereth se nije obazirala i nastavila je vrištati kao luđakinja.
-Ne zafrkavam se, izlazi van!- Viknula sam ponovo. Ovaj put me poslušala. Izašla je iz vode no dok se ona dovukla Technosi su već bili preblizu da bismo mogle pobjeći.
-Kravo.- Šapnula sam ljutito tren prije no što su stali pred nas.
-Ti si krava.- Odbrusila je i zaogrnula se jaknom.
-Vidi, vidi. Srećemo se drugi puta danas.- Rekao je Jay pogledavši u mene. Cinično sam se osmjehnula.
-Joj, to je ona Lexova best frendica.- Začula sam neku curu kako govori. Do tada je valjda stajala iza Jaya, a sada je stala preda me. Naslonila se na Jayevo rame. Čim sam vidjela tu kratku, vatreno crvenu kosu znala sam da ovo nije dobro. Bila je to Kirsten.
-What's up, štakori!- Izderala se nabacivši podli osmijeh na lice. Do nje je stala još jedna cura. Bila je to njena najbolja prijateljica Allyssa.
-Što ćemo s ovima, šefe? Da ih zarobimo i testiramo na njima nove izume?- Upitala je Allyssa ne obraćajući previše na nas. Btw, nije im Jay bio nikakav šef ili vođa. Allyssa je samo imala naviku sve važnije osobe oslovljavati sa ,,šefe''. Jay se namrštio. Pogledao je mene, pa Elbereth, pa onda opet Kirsten i Allyssu.
-Ovu mokru uzmite i natjerajte je da postane Technos. S Enom moram razgovarati.- Rekao je. Kirsten se glasno nasmijala.
-Je, onak'. Čuj frajeru, ako moj buraz sazna da si jednu Štakorkicu (XD) pustio da nam zbriše, ne gine ti brisanje iz sustava. Onak', D!- Govorila je Kirsten glasno mašući rukama. Tako me nervirala.
-Neće saznati, Kirsten. Neće saznati jer mu nećeš reći, zar ne?- Šapnuo je tiho unijevši joj se u lice.
-Ma koji kurac si ti umišljaš! Naravno da ću mu reći!- Izderala se.
-Lex.- Kratko je dobacio Jay bez imalo brige na licu. Kirsten je zašutjela. Nešto je promrmljala sebi u bradu i čvrsto uhvatila Elbereth za ruku.
-Nemoj molim te!- Zamolila sam kada sam vidjela da se ne šale. Jay me pogledao.
-Budi sretna što si spasila živu glavu.- Rekao mi je.
-Ne daj im da je odvedu, molim te nedaj. Ima dijete od mjesec dana, tko će se brinuti za njega?- Lagala sam. Inače mi nije u naravi da lažem ali nisam mogla dopustiti da odvedu Elbereth. Amber bi me ubila.
-Imaš dijete?- Upitao ju je Jay. Elbereth je potvrdno klimnula glavom, složivši se s mojom laži.
-Dobro. Ako mi daš ispravne odgovore na pitanja pustiti ćemo je. Do tada… Vodite je!- Zapovjedio je. Došlo je još nekoliko Technosa koji se je svezali kako ne bi pobjegla.
-Elly!- Viknula sam ali mi je Jay pokrio usta rukom. Elbereth se svim silama borila ali odveli su je. Lagao je. Znala sam da se više nikada neće vratiti, barem ne kao Štakor.
-Gade…- Promucala sam kroza stisnute zube. Kako je mogao biti takav?
-Možda će ti ovo zvučati čudno, ali to ne čujem prvi put.- Rekao je podlo se osmjehnuvši. Zgrabio me za ruku.
-Moramo razgovarati.- Prošaptao je. U očima mu se jasno ocrtavao divljački pogled, koji je ledio krv u mojim žilama. Uskoro se strah uvukao u svaki dio moga tijela. Hoće li me natjerati da postanem Technos i izbrisati sva sjećanja na moje drage Štakore i burno djetinjstvo? Ili će me ubiti? Disanje mi se ubrzalo, a srce ludo lupalo kao da se Zoot vratio. Nekoliko sekundi vladala je tišina. Ona neugodna, bolna tišina koja je tako nepoželjna a opet sveprisutna. Jedino što sam čula bio je glas u mojoj glavi, glas koji je pratio Jayev izraz lica i šaptao mi: ,,Pripremi se na najgore…''

P.S.: WEEEEEEEEEEEE!!!
Dragi moji!
Evo me napokon!
Čvjč, kolko je prošlo od mog zadnjeg posta!
Sram me bilo!
OK, prvo:
HJCH- Hvala, hvala, hvala, hvala, (…), hvala kaj si me nagovarala da objavim post! Stvarno sam ti zahvalna i odužiti ću ti se, sigurno

E sad, možemo dalje.
Zbilja mi je žao zbog svega.
Nikome se nisam javljala jedno duže razdoblje.
To je zbog toga što su mi starci UKINULI Net , tj. moram ići po neku potvrdu, pre komplicirano da objasnim…
Uglavnom, ne mogu više na Net…
Katastrofa…
Evo, ovaj postek objavila sam kod HJCH na kompu.
TNX agen.
Zbilja mi je žao što sam izgubila kontakt sa svima, HJCH mi veli da je Starzek zatvoril i Felixa i Starza (WHY??????????????) i da Nessica ima novi blogach (GO GIRL). A Elbyca… Za nju fakat ne znam ništa. Nemam pojma što se s njom događa…
Ljudi, moramo se pod hitno čuti.
Ajde, nekak ću nagovorit starce da mi ponovo uspostave Net i otvorim si MSN (ovaj put zbilja hoću) pa se možemo dopkat…
Do tog dana, uživajte u životu!
Sve vas JAKO PUNO VOLIM!
Nadam se da ćemo se još čut…
Idem sad, HJCH već lagano šizi…
POZZEK SVIMA!

Vaša 4ever: Aredhelwen (To mi je vilenjački nick, da ne bi bilo zabune… Bash je kjut XD)

******************
Prvo, želim se ispričati zbog JAKO predugog posta (16 str. u Wordu, font 16). Razlog ovako dugog posta je to što sada počinje škola pa ću postove vjerojatno objavljivati jednom mjesečno. Jednostavno se bojim da neću sve stići. Želim vam ugodno čitanje! Kissam vas!
******************

Bilo je jutro. Prohladno, tmurno jutro. U zraku se osjećala vlaga. Lice mi je bilo mokro od suza, a oči natekle od plakanja. Bila sam u svojoj sobi, a do mog je kreveta sjedio K.C..
-Spavaj još, rano je.- Rekao je tiho i zijevnuo. Protrljala sam oči kako bih se potpuno razbudila.
-Koliko je sati?- Upitala sam. To je bilo pitanje koje sam redovito ponavljala svako jutro. K.C. je pogledao na svoj sat.
-4.17. ujutro.- Odgovorio je. Ustala sam i odšetala do prozora. Razmaknula sam zavjese. Iako Sunce još nije ustalo, nebo je bilo crveno… Krvavo crveno… Odmah sam se sjetila Jacka.
-K.C., kako sam ja došla natrag u sobu?- Upitala sam pomalo zbunjeno. Zbilja se nisam sjećala. Zadnje što pamtim je da sam bila u Jackovoj sobi, držala ga za ruku i plakala… Jako plakala…
-Ne… Ne sjećam se… Moram priznati, spavao sam do malo prije…- Promucao je. Lice mu je oblilo crvenilo.
-Nema veze, neću nikome reći.- Rekla sam i potapšala ga po ramenu. Brzo sam požurila prema Jackovoj sobi. Srce mi je ludo lupalo. Je li preživio? Unutra je sada sjedila Selene, koja mu je na lice i prsa stavljala obloge. To je moglo značiti samo jedno; Živ je!
-Je li dobro?- Upitala sam tiho zatvarajući vrata.
-Nije baš. Ima visoku temperaturu, mislim da je pokupio neku bolest. Još nije sigurno hoće li preživjeti.- Odgovorila je tiho i popravila crveni pramen svoje kose koji joj je neprestano padao preko lica.
-Kako to misliš; Nije sigurno hoće li preživjeti?- Upitala sam u panici.
-Pa… Trenutno spava. Ali svakom sekundom tijelo mu sve više umire. Ne uspije li se probuditi do navečer, umrijet će.- Objasnila mi je. Oči su joj se napunile suzama. Pogledala sam Jacka. Bilo mi ga je tako žao. Zašto umjesto njega ja nisam mogla sada ležati na tome krevetu?
-Ena, ništa ne možeš učiniti. Idi radije prošetati, bit će ti lakše.- Predložila je brižno. Poslušala sam je. Odlučila sam prošetati našim sektorom. Nije me bilo briga hoće li me tko od neprijatelja uhvatiti i zarobiti ili čak ubiti, jer za mene nije i nikada neće postojati nešto gore od gubitka Jacka…

Izašla sam iz centra. Sama. Vani je zrak bio svjež, a nebo tmurno, što je bilo vrlo čudno.
-Svaki će čas kiša…- Promrmljala sam i zakopčala svoju traper jaknu. Stajala sam tako još nekoliko sekundi. Dvoumila sam se: Da odem? Ili bolje ne? Nekako sam imala osjećaj da će se nešto loše dogoditi… No ipak sam odlučila otići. Trebalo mi je malo svježeg zraka da se opustim i smirim. Sve ono što se jučer dogodilo bilo mi je previše. Krenula sam blatnom cestom izvan centra sektora, prema livadi. Nekoliko mi se puta učinilo da čujem tuđe korake iza sebe, no nije bilo nikoga. Sve u svemu, ubrzala sam korak. Onaj sitni mrak sve je više blijedio puštajući danju svijetlost da zavlada nebom, a oblaci su postajali sve tamniji i tamniji. Zamišljeno sam hodala dok na svome ramenu nisam osjetila prvu kap kiše. No to me nije spriječilo da istim tempom nastavim hodati. Kada sam napokon stigla do livade, kiša je već sipila vlažeći tako moju odjeću. Zapuhao je i vjetar noseći lišće i razne, do malo prije razbacane papire. Sjela sam na travu i gledala prema nebu. Kiša mi uopće nije smetala. Zamislila sam se, no više se ne sjećam na što sam mislila. Nebom je sijevnula munja, no ni to me nije uzbudilo. Legla sam na travu i zaklopila oči. Uopće me nije bilo briga hoću li dobiti upalu pluća ili neku drugu bolest, kiša me smirivala. U blizini je udario grom. Kiša je postajala sve jača, a ja sve smirenija. Odjednom sam ponovo začula korake, no nisam se pomaknula. Mislila sam da ponovo umišljam.
-Ena, što radiš na kiši?- Viknuo je netko. Sjela sam i okrenula se. Bili su to Dal i Lex.
-Što ti radiš ovdje?- Upitala sam pomalo razočarano. Dal je bio dobar dečko, ali živcirao me. Uvijek me tjerao da kažem što me muči, da pričam o tome dok ne postanem potpuno ravnodušna. Nije mi baš bilo ni drago što je Lex tu.
-Ja sam prvi pitao! Dođi, prehladiti ćeš se!- Odvratio je Dal i prišao mi. Ustala sam. Niz moje tijelo cijedili su se mlazovi ledene vode koja mi je prodirala kroz kožu, ravno do kosti. Tek sam tada postala svjesna koliko je ustvari vani hladno. Vjetar je ponovo zapuhao, baš meni u inat.
-Predaleko je do centra, ali možemo se skloniti u onu tamo kuću dok nevrijeme ne prođe.- Predložio je Lex. Morala sam se složiti, jer pametnije ideje nisam imala. Potrčali smo niz livadu i utrčali u trošnu kućicu. Bio je mrkli mrak. Pokušavali smo rukama napipati nešto što bi nam pomoglo u ovoj situaciji. Tada se začulo ,,škljoc'' i, na naše veliko iznenađenje, upalilo se svijetlo. To je bilo vrlo čudno, jer u današnje vrijeme struje nema na svakom koraku. Samo su skloništa imala električnu energiju i zato nas je ovo toliko iznenadilo. Pred nama je stajao dečko. Dobro nam poznat dečko.
-Koje iznenađenje! Štakori.- Rekao je cinično i prišao nam.
-Felix…- Promumljao je Lex. Zar opet, pomislih. Nikada više neću izaći iz centra, nikada! Felix je bio vođa parazita otkad je Zoot umro. Visok, crnokos dečko od četrnaest godina. Sestra mu je bila, sigurno pogađate, Ebony. Oboje sam ih mrzila iz dna duše. Felix se okrenuo prema Lexu i podlo se osmjehnuo.
-Lex, prijatelju, kako si?- Upitao ga je.
-Daj ne seri.- Odbrusio mu je Lex odvrativši pogled. Felix i Lex dugo su vremena bili najbolji prijatelji. Stvarno najbolji. No onda je Lex prešao u Štakore posvađali su se. Sada nije postojao nitko na ovome svijetu tko se međusobno mrzio više od njih dvojice. Tada je pogledao mene.
-O i ti si tu. Kako brat, Wendy?- Upitao je i protrljao ruke. U mojim je očima sijevnula munja. Uzela sam dasku sa susjednog stola i potrčala prema njemu. Imala sam namjeru tako ga jako tresnuti po glavi da se onesvijesti, no Dal i Lex su me čvrsto uhvatili i držali me na pola metra od njega.
-Smiri se Ena.- Smirivao me Lex. Felix se glasno nasmijao.
-Vidim da si pao tako nisko da si još i postao dadilja. Također, čujem da ćeš uskoro postati mama, već ti se vidi trbuh.- Provocirao je. Lex mu je uputio pogled pun mržnje.
-A zašto ne?- Rekao je za sebe i pustio me. Dal me tako čvrsto držao da je skoro pao na pod kada me Lex pustio.
-Daj drži je!- Viknuo je. Lex mi je uzeo dasku iz ruke i upozorio me da se smirim. Felix se ponovo nasmijao. U prostoriju su ušli paraziti.
-Dobar dan, dame i gospodine.- Pozdravila je Ebony i unijela mi se u facu. Da nije bila za glavu više od mene tako bih je raspalila u facu da bi zaboravila kako se zove.
-Vodite ih! Ispitati ćemo ih o nekim važnim stvarima.- Zapovjedila je parazitima. Felix se namrštio.
-Sestro, mislim da sam ja vođa.- Pobunio se.
-Felix, znam što radim!- Izderala se na njega. Ebony nikada nije prežalila to što nije postala vođa. Iako je bila Felixova desna ruka, nekako je uvijek ona bila ta koja je preuzimala inicijativu. Može se reći da je Felix bio njezina desna ruka. Svezali su nam ruke i oči i odveli nas u svoje sjedište…

Kiša je napokon prestala. Šutjela sam čitavim putem i slušala što paraziti govore. Nadala sam se da će mi to pomoći da shvatim kamo nas vode, jer čula sam da nitko nikada nije otkrio gdje je njihovo sjedište. Ljudi koji su nas vodili pričali su uglavnom o nekoj biljci koju su kupili od jednog trgovačkog plemena iz daleke zemlje. Razgovarali su o tome kako se ta biljka mota u papir i onda puši, a nakon nekoliko sekundi počinju ti se priviđati razne stvari, kao da je sve opet onako kako je bilo prije virusa. Zvučalo je čudno jer nikada nisam čula za nešto slično. No sjećam se što mi je majka ko klinki govorila: ,,Norrah, nikada ne uzimaj ono za što ti drugi kažu da će ti učiniti život ljepšim. Nikada!'' Jedino što sam od puta zapamtila je da smo cijelo vrijeme išli nizbrdo. Odjednom sam imala osjećaj da smo napokon stigli. Svo troje su nas izgurali u neku tamnu prostoriju. Netko je ušao za nama. Tada su nam napokon skinuli poveze s očiju. No ko da i nisu, jer u prostoriji je bio takav mrak da sam jedva prepoznala Ebony i Felixa. Odjednom se pojavila slabašna svijetlost kako bismo barem vidjeli prst pred nosom.
-Pa, što imate za reći?- Upitao je Felix. On i Ebony su sjedili na stolicama dok smo nas troje stajali. Ne daj Bože da bi nama dali stolice!
-Vama ništa, gamad jedna!- Izderao se Lex. Ebony se nasmijala. Ustala je i prišla nam.
-Niste ni pitali o čemu je riječ.- Obratila nam se. Felix se opet osjećao zapostavljeno pa je i on došetao do nas.
-Ponavljam: Vama ništa, gamad jedna!- Ponovo se izderao Lex. Ebony mu je uputila preziran pogled.
-Riječ je o…- Počeo je Felix.
-Felix, ne pleti se! Znam što radim!- Odbrusila je Ebony i snažno ga odgurnula natrag prema stolicama. Nešto je promumljao sebi u bradu.
-Slušaj me dobro Lex! Ovo neću dvaput ponavljati! Znam koliko ti je Tai-San bitna, pogotovo sada! Nemoj da joj se nešto slučajno dogodi!- Zaprijetila je uperivši prst u njega.
-Ne bi valjda…- Bijesno je počeo Lex, ali Ebony mu nije dala da dovrši. Žena je bila kontrolorka i pol.
-Bih! A sada začepi tu svoju lajavu gubicu i poslušaj što imam za reći.- Zapovjedila je i počela šetati gore-dolje prostorijom.
-Riječ je o Technosima.- Rekla je. Nitko nije ništa rekao.
-Nedavno su nam provalili u sigurnosni sustav i razbili ga. Pokrali su nam sve važne informacije i blokirali računala. Više nismo sposobni za bilo što. Sada znaju naše planove, sve sitnice o svakome članu… Uništiti će nas…- Pričala je. E Technosi… Oni su posebna priča… Sve sami hakeri, jedan veći od drugoga. Sposobni su za sve. Novo su pleme u našem gradu i već su uspjeli svima utjerati strah u kosti. Jedva da su dva mjeseca ovdje a već su preuzeli kontrolu nad svima.
-I što sada? To se nas ne tiče.- Odbrusila sam. Ebony mi je uputila preziran pogled.
-Doći ćete i vi na red.- Prošaptala je. Lex se nakratko nasmijao.
-Znam da ovo nije uobičajeno, ali trebamo vašeg štrebera.- Rekla je s tegobom u glasu. Sada se i Dal nasmijao.
-Zove se Jack, Ebony, Jack.- Prosiktala sam kroza stisnute zube.
-Svejedno.- Odvratila je odmahnuvši rukom.
-Nije svejedno!- Izderala sam se. Ponovo se zagledala u mene.
-Čuj, dušo, nemoj se igrati sa mojim živcima inače…- Počela je.
-Inače što? Mislim da nisi u poziciji da prijetiš, dušo.- Prekinula sam je i podlo se nasmiješila. Zašutjela je. Shvatila je u kakvoj se situaciji njeno… Tj., pleme njenog brata nalazi.
-Imaš pravo. Nisam u poziciji da vam prijetim. Sada nas i vi možete uništiti.- Rekla je i spustila glavu. Odvezala nam je ruke.
-Trebamo pomoć. Očajnički. Znam da su paraziti i štakori oduvijek protivnici ali sada trebamo uslugu. Obečajem da ćemo vam se odužiti.- Objasnila nam je i podigla ruku visoku u zrak. Lex se nasmijao.
-Tvoje obećanje je kao obećanje od Rama samog.- Rekao je.
-Ne vjeruješ? Zaklinjem se na Zoota!- Viknula je i stavila drugu ruku na srce. Više nismo bili sigurni ni u što. Ebony je bila kučka, ali nikada ne bi prekršila obećanje u kojem se zaklinje na Zoota. Nebi. Prišla nam je bliže držeći ruke i dalje na spomenutim mjestima.
-Zaklinjem se na Zoota da ćemo mi, paraziti, ako nam štakori odluče pomoći, vratiti im sve to jednoga dana kada im pomoć bude najpotrebnija!- Rekla je glasno. Vidjela sam u pozadini Felixa kako se naslonio na ruku i sa smiješkom gledao Ebony.
-Sve je to predstava!- Viknula sam nesigurno. Ebony je zavukla ruku i džep i izvadila nešto iz njega. Bila je to ogrlica. Zootova ogrlica.
-Uzmi!- Zapovjedila je.
-Ne želim!- Viknula sam panično i odmaknula se od nje.
-Uzmi ti.- Obratila se Lexu.
-Makni se od mene!- Rekao je i stisnuo se uza zid. Sada se okrenula prema Dalu.
-Dal…- Počela je tiho.
-Ne Ebony. Ne želim to imati u ruci.- Odvratio je tiho stojeći na mjestu kao kakav kip. Sve nas je još jednom pogledala. Bacila ju je u zid, a ogrlica, koja je bila načinjena od konopca na kojoj su visjeli kristalići stakla, razbila se. Svi smo je prestrašeno gledali. Zoot je tu ogrlicu uvijek nosio ispod svoje odjeće, oko vrata. Predstavljala je nešto ,,sveto''.
-Vjerujete li mi sada?- Upitala je. Nismo joj ništa odgovorili.
-Dobro. Za dva dana dovedite Jacka do one kućice. Tamo ću vas čekati.- Rekla je i prišla Felixu.
-Ako Jack bude mogao doći…- Prošaptala sam, no nije me čula. Oboje su izašli van.
-Ako bude mogao doći…- Ponovila sam i zaplakala…

Ponovo su nam zavezali oči. Odveli su nas do kućice i pustili. Zatim su nestali brzo i neprimjetno kako ih ne bismo mogli pratiti. Svo troje smo još uvijek bili zbunjeni onime što se dogodilo.
-Što ćemo sada?- Upitao je Dal.
-Sve prijaviti Amber, eto što ćemo.- Odgovorila sam. Lex se nije složio sa mnom. Uskoro je nastala svađa.
-Zaklela se na Zoota i razbila njegovu ogrlicu! Misliš da laže?- Derao se Lex na mene.
-Pa? Trebamo im pomoći da rasture technose, koji nemaju mane, nepobjedivi su! I što onda? I da uspijemo, a nećemo, paraziti će ponovo zavladati i rasturiti nas!- Izderala sam se.
-Ali ako ne uništimo technose, oni će nas! A i sama znaš da su oni puno opasniji od parazita! S parazitima smo već imali posla, znamo kako Ebony i Felix razmišljaju! Dohvati li nas se Ram, Jay, luda Kirsten ili onaj Ved, gotovi smo!- Bunio se i dalje.
-Ved nam neće ništa!- Branila sam Veda. Lex me zbunjeno pogledao.
-Kako ti to znaš?- Upitao me. Zacrvenjela sam se. Skoro sam odala Cloeinu najveću tajnu.
-Nije bitno. Bitno je to da, dok je barem jedan član technosa normalan, ostali nam neće ništa!- Ponovo sam započela svađu.
-Halo? Nema to veze s njima! Ram je totalno lud! A onu njegovu sisterku, blesavu balavicu Kirsten da i ne spominjem!- Nastavio je. Dal je sve to trpio nekoliko minuta, a onda mu je dosadilo.
-Dajte shvatite! Mi smo u najgoroj poziciji! Pomognemo li parazitima i ne uspijemo, technosi će se okomiti na nas! Pomognemo li parazitima i uspijemo, tada će se paraziti okomiti na nas! Ne pomognemo li parazitima, i oni i technosi će već doći na ideju da se udruže i riješe nas se jednom zauvijek!- Objasnio nam je. I stvarno, imao je pravo. Niti jedan način nije bio dobar za nas.
-Mislim da je ipak najbolje da sve prijavimo Amber, ona je ta koja odlučuje.- Na kraju je rekao Lex.
-Pametna ideja.- Cinično sam odvratila. Svo troje brzo smo požurili prema centru…

Bilo je negdje oko podneva. Ni sami ne znamo koliko su nas sati paraziti držali zatočene. Na ulicama je vladao kaos.
-Technosi…- Promrmljao je Dal. Bio je u pravu. Ram, vođa technosa, obećao je uvesti struju u grad, kao i neki čudan Citynet (ne pitajte me što je to, nemam blage). Pola ljudi je bilo oduševljeno, a pola se bunilo kao nikada do sada. Sve u svemu, svaki je dan u protekla dva tjedna bio takav. Ko da smo u filmu ,,Planet majmuna''. Ušli smo u centar. Unutra nije bilo nikoga osim Amber, koja je sjedila na kauču i plakala.
-Da joj kažemo sada ili poslije da ćemo biti izbrisani s lica zemlje?- Upitao je Lex. Svom sam ga snagom pogodila laktom u trbuh i dobacila im obojici ljutit pogled. Izgubili su se iz prostorije za manje od minute.
-Amber, što se događa?- Upitala sam brižno i kleknula do nje.
-Nije mi ništa, zašto uvijek moraš biti takav davež?- Odbrusila je i ustala. Brzim je koracima otišla do svoje sobe. Možda sam se trebala naljutiti, ali nisam. Sigurno je to sve opet imalo nekakve veze s Brayem. Niz stepenice su sišle Selene i Cloe. Cloe je izgledala prilično blijedo, a Selene ju je vodila za ruku kako se ne bi srušila.
-Pa što je sa svima vama?- Viknula sam uzrujano. U zadnje vrijeme, stvari su išle na gore. Puno gore! Od kada su ovi technosi tu…
-Shut up, Wendy.- Odbrusila je Cloe i naslonila se na zid. Selene je sjela do mene.
-Kako noga?- Upitala je. Zbunjeno sam je pogledala. Selene se nikada nije ponašala tako prema meni. Nas dvije smo bile kao pas i mačka. Ali sada mi se nije dalo svađati s njom.
-Dobro.- Kratko sam odgovorila. Selene je klimnula glavom kao da potvrđuje moje riječi. Okrenula sam se prema Cloe.
-Pa, što ti je?- Upitala sam je. Sjela je na pod i zapiljila se u neku točku na zidu.
-Bolje da ne znaš.- Odgovorila mi je Selene.
-Povraća već treće jutro, ždere ko luda, vrti joj se i boli je glava.- Nabrojala je Tai-San, koju sam tek sada spazila na stepenicama.
-Neki virus?- Upitala sam. Selene i Tai-San su se pogledale.
-Da, virus. Mi sumnjamo na trudnoću.- Rekla je Tai-San i spustila se do nas. Odjednom smo začuli kako netko trči prema nama. Okrenuli smo se prema ulazu u centar.
-Tko je trudan?- Upitala je spodoba koja se pojavila na ulazu u centar. Bila je to Patsy. Sve četiri smo se pogledale.
-Nitko Pat. Produži!- Odbrusila joj je Cloe i pokazala joj rukom da ode u svoju sobi. No Patsy to nije željela. Da mi je samo znati kako se tako brzo oporavila od udarca u glavu… Sjela je na naslonjač do mene. Odlučile smo nastaviti pričati kao da je nema, ali ipak tako da se ne skuži o kome pričamo.
-Kako trudna, ne razumijem.- Nisam shvaćala.
-Ni mi. Koliko ja znam, TA cura nema dečka. Jedino ako nam nešto ne taji.- Rekla je Tai-San, naglasivši ono ta, i prekrižila ruke. Dobacila sam Cloe skriven pogled, tako da me Selene i Tai-San ne vide. Cloe je shvatila na što mislim i lagano klimnula glavom. Ved!
-Kaj će Cloe imati bebu?- Ispalila je Patsy kao iz topa. Pogledale smo je u čudu.
-Odakle ti to?- Upitala sam je. Kako je mogla u dvije rečenice shvatiti o kome se radi?
-Pa sad si je ti pogledala a ona je klimnula glavom. Znači da ti i ona znate nešto što Selene i Tai-San ne znaju, a to je valjda ime njenog dečka.- Objasnila nam je. Nema šta, mala je bila pravi James Bond.
-Neću imati bebu, idi u svoju sobi!- Izderala se Cloe. Patsy je samo slegnula ramenima i potrčala na kat. Nekoliko sekundi je vladala tišina.
-Ti znaš tko je otac?- Upitala me Selene.
-Ne, što ti pada na pamet!- Izvlačila sam se.
-Onda mora da je iz drugog plemena kada nam ne želi reći… Ili je začela po Zootu svetom!- Zaključila je Tai-San.
-Nisam trudna, dajte me pustite na miru! Gotova priča!- Prosiktala je Cloe kroza stisnute zube. Na stepenicama se ponovo pojavila Patsy.
-E cure, mogu vas nešto pitati?- Upitala je.
-Upravo jesi.- Odbrusila joj je Cloe.
-Slobodno.- Potvrdila je Tai-San. Patsy je sišla i ponovo sjela do mene. Nekoliko je sekundi samo šutjela.
-No, pitaj.- Nagovarala ju je Selene već pomalo nervozno.
-Pa… Kako nastaju djeca? I nemojte mi ni probati prodati onu priču o rodama, nisam toliko glupa.- Izgovorila je napokon. Ponovo smo se nas četiri pogledale. Sve smo brzo ustale.
-A ne, Tai, ti si joj rekla da slobodno pita, ti joj objasni.- Obratila sam se Tai-San i gurnula je natrag da sjedne. Nas tri smo požurile prema kuhinji.
-Cure!- Zavapila je Tai-San. Znam da to nije baš bilo lijepo od nas, ali budite iskreni: Jel' bi vama bilo ugodno desetogodišnjakinji objašnjavati kako djeca dolaze na svijet?

-Gle, moraš nekako znati.- Pričala sam tiho Cloe kako nas Selene nebi čula. Ona je pripremala hranu za članove plemena nedaleko od nas.
-Ali kako?- Upitala me Cloe na rubu suza.
-Pa možeš kupiti test za trudnoću kod trgovaca u gradu. Jedan od njih ga sigurno ima.- Predložila sam. Cloe me pogledala kao da sam upravo pala s Marsa.
-Nema šanse da to idem kupovati!- Izderala se. Selene nas je zbunjeno pogledala. Nasmiješile smo joj se i nastavile razgovarati.
-Pa što bi ti, da ti ga ja odem kupiti!?- Šapnula sam ljutito. Cloe se nasmiješila.
-Ne, nema šanse.- Rekla sam odmahujući glavom.
-Molim te!- Cvilila je.
-Ne!- Izderala sam se. Selene nas je ponovo pogledala, ali ovaj put nije previše obraćala pažnju već je nastavila pripremati hranu.
-Obečajem da ću ti se odužiti, molim te, molim te!- Cvilila je i dalje. Nakon desetak minuta nagovaranja, morala sam popustiti.
-Dobro, ali dužna si mi do kraja života!- Nervozno sam puhnula i naslonila se na zid.
-Hvala, ti si naj, naj, najbolja cura na cijelom svijetu!- Zahvaljivala je.
-Znam.- Odvratila sam. Dok Selene nije gledala, uzela sam nešto hrane i izišla iz kuhinje. Tai-San je i dalje razgovarala s Patsy o tome kako nastaju djeca, ali nisam čula što joj je govorila. Odjednom je Patsy skočila na noge.
-FUJ!!! I ti si to radila s Lexom? Ogavno!- Izderala se tako jako da sam bila sigurna kako ju je i sam Lex čuo. Selene i Cloe su izašle u kuhinju i pogledale njih dvije.
-Ogavno, OGAVNO!- Vrištala je Patsy dok se penjala stepenicama. Tai-San je rukama pokrila lice kako se nebi vidjelo da se zacrvenjela.
Patsy je još nekoliko sekundi bila u šoku, a onda je ušla u svoju sobu i zalupila vratima. Nas tri smo se nasmijale. Tai-San je ustala i pogledala nas.
-Samo se vi smijte, iduću klinku vi učite kako nastaju djeca!- Rekla je pomalo potreseno. Nismo se mogle prestati smijati. Razlog više je bio taj što nije bilo nikoga mlađeg od Patsy! Tai-San je sjela na naslonjač i pokušala se smiriti. Selene se vratila u kuhinju, a Cloe je otišla razvedriti Patsy. Ja sam izašla iz centra i krenula prema trgovcima…

Hodala sam ulicom. Ulicom koja je vodila van grada. S desne strane ulice bili su postavljeni štandovi, na kojem su razni ljudi trgovali svi i svačim. Najčešće su se tražile baterije i hrana ali bilo je tu svega; Olovki, starih, polu-uništenih knjiga, odjeće, naočala, narukvica, perlica, šminki, raznih sitnica… Pogledom sam gledala sve štandove. Svi su trgovci vrlo dobro pazili na svoje stvari, jer je lopovluk bio čest u ovo vrijeme. Odjednom sam na jednom štandu zapazila ono što mi je trebalo…. Mislim, ne meni nego Cloe, da ne bi bilo zabune.
-Izvoli?- Upitao me mladi dečko, možda nekoliko mjeseci stariji od mene. Kosa mu je bila ljubičasto-zelene kose, što je bilo posebno zanimljivo jer te je boje bilo jako teško naći u današnje vrijeme.
-Taj mi jedan… taj…- Promucala sam i pokazala rukom na test. Dečko se zacerekao.
-Treba ti test za trudnoću?- Upitao je glasno.
-Ššš…- Stišavala sam ga. Nekoliko je ljudi pogledalo prema meni no uskoro su se vratili svojem poslu.
-Kao prvo; nemoj se derati! Kao drugo; nije za mene nego za frendicu.- Šapnula sam tiho dok mi se lice crvenjelo. Nikada u životu mi nije bilo tako neugodno. Dodao mi je test a ja sam ga brzo strpala pod jaknu.
-Je, sigurno. A ta frendica ima dvadeset i pet godina.- Odvratio je dečko cinično.
-Ne, zbilja je za moju frendicu. Kolko to košta?- Upitala sam.
-A što imaš?- Upitao je on mene.
-Nešto hrane.- Odgovorila sam slegnuvši ramenima. Nisam uzela puno jer nisam namjeravala ništa drugo kupiti, a test nije mogao biti tako skup.
-Ok, da mi dvije jabuke i kvit smo.- Rekao je. Pružila sam mu jabuke i brzo se udaljila od štanda. Nadala sam se da više nikada neću morati proživljavati ništa slično. I baš kada sam pomislila da ne može biti gore, ugledala sam Dala na obližnjem štandu. Zbunjeno me gledao. Sigurno je bio vidio što sam kupila.
-Nije za mene.- Šapnula sam mu u prolazu i potrčala natrag prema centru. Bože, zašto ja?

Bila je večer. Predala sam Cloe test, na što me ona zamalo zadavila od sreće, iako ne znam čemu se veselila. Krenula sam prema Jackovoj sobi. Unutra je sada sjedio K.C.. Jack je i dalje spavao.
-Gotovo je, zar ne?- Upitala sam tiho. K.C. je potvrdno klimnuo glavom. Prišla sam Jacku i poljubila ga, a dvije suze spustile su mi se niz lice. Odjednom, na moje i K.C.-evo veliko čuđenje, Jack je otvorio oči.
-Živ… Živ si…- Promucala sam tiho. Nasmiješio se.
-Naravno da jesam. Ne bih te ostavio samu nikada. Obećao sam ti da ću vječno biti tu za tebe.- Šapnuo je tiho. Podignuo je svoju desnu ruku i prošao rukom kroz moju plavu kosu. Nasmijala sam se, kao i K.C., koji je tada izašao van svima javiti sretnu vijest. Nikada u životu nisam bila sretnija. Povukao me bliže s sebi i poljubio me.
-Jučer si me tako prestrašio…- Počela sam pričati. Suze su i dalje klizile same od sebe.
-Jučer sam i sam sebe prestrašio. Zbilja sam mislio da mi nema nade. Nema spasa. A onda, kada sam zaspao, sanjao sam čudan san. Sve je ponovo bilo normalno, Ena, sve je bilo kao prije virusa. Normalne kuće, odrasli ljudi, čak i moji roditelji… Tada je pred mene stao neki čovjek u bijeloj haljini. Upitao me želim li sve ovo. Na prvi mah učinilo mi se savršeno, ali onda sam uvidio da nije. Upitao sam ga gdje si ti. Nasmijao se i rekao da mogu birati želim li ostati ovdje, s njim u Raju, ili se vratiti nazad u onaj pakao i biti zajedno s tobom…- Pričao mi je.
-A ti si rekao?- Upitala sam iako sam znala odgovor.
-Rekao sam da je sav taj Raj pakao ako u njemu nema tebe. I onda sam se probudio i vidio tvoje lice.- Odgovorio je i nasmijao se. Ponovo smo se poljubili. Napokon, Jack je opet bio sam mnom. I bio je samo moj…

Kako je sada bilo sigurno da će preživjeti, više nije bilo smisla da ostane u krevetu (bar je tako on mislio, Tai-San ga je htjela zavezati za krevet), pa smo otišli u glavnu prostoriju. Svi su bili neopisivo sretni što se oporavio. Dobro, skoro svi. Amber, Bray i Cloe bile su u svojim sobama pa ih nitko nije želio uzrujavati.
-Eh, što bi mi bez tebe. Dobro si se izvukao.- Rekao je Lex i snažno udario Jacka po leđima. Jack se zagrcnuo čašom vode koju je upravo pio.
-Da, dobro da sam se izvukao.- Promrmljao je tiho spuštajući čašu na stol. Lex se nacerio.
-Pa tko bi bio dežurni štreber i genijalac da nema tebe.- Dobacio je u prolazu. Da je to rekao Dal ili bilo tko drugi, zvučalo bi kao šala. Ali kada Lex dobaci tako nešto u prolazu to je jednostavno zlobno. Jack se razljutio, sigurno mu je mislio opsovati sve žive i mrtve, ali sam mu uputila molećiv pogled.
-Nemoj, molim te.- Zamolila sam tiho i uhvatila ga za ruku. Duboko je udahnuo.
-Kreten.- Šapnuo je i prezirno gledao kako razgovara s Tai.
-Daj, znaš da mrzim kada se svađate.- Rekla sam. I ja sam pogledala prema Lexu.
-Još uvijek ne razumijem kako ti on može biti prijatelj. Njega treba malo spustiti na zemlju, malo se previše napuhao.- Čudio se Jack.
-A ja ne razumijem kako ga ti ne podnosiš. Mislim, malo je egocentričan ali je dobar tip. Još ću pomisliti da si ljubomoran na njega!- Branila sam ga. Tako me ljutilo to njihovo prepucavanje.
-Nisam ljubomoran na njega, što ti pada na pamet! On je jedan obični praznoglavi kreten.- Odbrusio je i prekrižio ruke. Ponovo sam se nasmijala.
-Ajde se sad malo za promjenu duri.- Zafrkavala sam ga. Pogledao me na nekoliko sekundi, a onda je skrenuo pogled i nastavio nervozno puhati. Da, durio se. Njega je uistinu bilo lako naljutiti. Znala sam da sada neće razgovarati sa mnom gotovo cijelu večer, pa sam prestala gubiti vrijeme i otišla do Amberine sobe. Putem sam se slučajno zabila u Dala.
-Oprosti, nisam namjerno!- Viknuo je panično.
-Znam, nije mi ništa…- Zbunjeno sam odvratila. Potvrdno je klimnuo glavom i požurio prema Jacku. Još sam nekoliko sekundi zbunjeno gledala u njega a onda sam krenula na kat. Baš me zanimalo zašto je Amber ovo popodne onako plakala…

Stala sam ispred njenih vrata. Baš sam mislila pokucati kada su mi se vrata otvorila ispred nosa. Ispred mene se našao Bray.
-Ehm… Bok Wendy.- Pozdravio me i brzo produžio niz hodnik.
-Bray!- Zazvala sam ga. Okrenuo se prema meni. Izgledao je pomalo uzrujano.
-Obukao si majicu naopako.- Rekla sam tiho hladnim tonom. Pogledao je majicu i tresnuo se po glavi.
-Hvala mala.- Dobacio je i požurio prema svojoj sobi. Na vratima se pojavila Amber.
-O, Ena.- Rekla je iznenađeno. Na sebi je imala preveliku jaknu, pa se lako dalo zaključiti da je Brayeva.
-Nemoj mi samo reći da ste se pomirili.- Šapnula sam zagledavši se u nju. Nekoliko sekundi nije ništa govorila. A onda je nabacila ogroman osmijeh na svoje lice.
-Jesmo!- Ciknula je veselo i povukla me u svoju sobu. Sretno je skakala po sobi a ja sam kolutala očima. Ako ćemo iskreno, prekinuli su već po šesti… ne, sedmi put i pomirili se. Malo me to živciralo. Bray je bio gad koliko je bio i zgodan (znači: Sotona). Stalno je varao Amber a ona je bila previše zaljubljena u njega da bi to vidjela. Ustvari, nije si željela priznati da je vara.
-Dobro, koju ti je priču sad prodao?- Upitala sam sarkastično sjednuvši na krevet, do nje. Na trenutak se namrštila, no onda je opet stavila svoj happy face.
-Pa, nedavno mi je priznao da me varao s Trudy ali napucao ju je jer voli samo mene. Morala sam mu oprostiti, mi smo stvoreni jedno za drugo.- Brbljala je. Ja sam i dalje kolutala očima. Bilo mi je zlo od takvih izgovora. Da meni Jack proba prodati takvo nešto dobio bi nogom u guzicu tako jako da ne bi mjesec dana mogao sjediti!
-Znači, znaš i za Brady?- Upitala sam. Zbunjeno me pogledala.
-Ništa, zaboravi.- Odgovorila sam odmahnuvši rukom. Znam da mi je Amber prijateljica ali ne želim da sazna da Trudy ima Brayevo dijete, a ne Zootovo. Barem ne od mene. Bray joj to mora priznati.
-Dakle, obećala sam sama sebi da mu više neću oprostiti ali tako me molio, čak je i kleknuo! A i morala sam mu oprostiti jer sam trudna. Znaš, on je tako sladak, super je tip samo ga vi ne shvaćate, on je inače takva dušica…- Brbljala je i dalje.
-Ček, ček ,stani! Ponovo ono od malo prije.- Viknula sam glasno. Amber se nasmijala.
-Ono da je dušica?- Pravila se glupa. Uhvatila sam ju za ramena i pogledala je ravno u oči.
-Trudna si?- Upitala sam tiho. Potvrdno je klimnula glavom.
-S Brayem?- Nastavila sam zapitkivati. Nadala sam se da neće ponovo potvrdno klimnuti glavom, ali je. Pao mi je mrak na oči.
-Isuse Bože, pa jesi mu rekla?- Upitala sam još u šoku.
-Naravno, malo prije. I presretan je!- Odgovorila je brzo i zagrlila me.
-Je, moš si mislit kak je presretan.- Prošaptala sam tiho, za sebe. Amber je imala tu neku žutu minutu još pola sata. Samo je brbljala o njemu, kako je on super, kako je već smislila ime i za curicu i za dečka (Amber jr. i Bray jr., kak originalno!). Nisam imala drugog izbora nego da zašutim i potvrdno klimam glavom na svaku njenu riječ.

Kasnije te noći, izašla sam iz njene sobe. Hvala ti Bože da je Bray ponovo došao da sam se napokon mogla maknuti. Većina članova plemena već je spavala. U glavnoj prostoriji bili su još samo Lex i Tai-San koji su se ljubili. Produžila sam dalje, nisam im željela smetati. Ispred moje sobe je stajao Jack.
-Više se ne duriš?- Upitala sam nasmijavši se.
-Aha…- Promrmljao je tiho. Držao je ruke u džepovima i izbjegavao moj pogled. Odmah sam shvatila da nešto nije u redu.
-Što je?- Upitala sam pomalo zbunjeno. Napokon me pogledao.
-Moramo razgovarati.- Odgovorio je nakon nekoliko sekundi šutnje. I dalje nisam shvaćala u čemu je stvar. Otvorila sam vrata sobe. Ušli smo. Naravno, nisam bila toliko pametna da zatvorim vrata. Uskoro je nastupila ona neugodna tišina.
-Pa?- Upitala sam sjednuvši do njega na krevet.
-Trudna si?- Ispalio je kao iz topa, bez uvoda, bez ičega. Nasmijala sam se, ali kada sam uhvatila njegov uzrujan pogled osmijeh mi je kliznuo s lica.
-Odakle ti to?- Upitala sam.
-Dal mi je rekao da te vidio kako kupuješ test. Je li istina da si trudna?- Objasnio mi je navaljujući da mu odgovorim. Iskreno, ni sama nisam znala što bih rekla. Nisam mogla izdati Cloe, ne sad dok još ne znam je li zbilja trudna. A Amber mi je svoju trudnoći priznala u potpunom povjerenju.
-Rowena, imati ćemo bebu?- Upitao je pomalo panično.
-Ja… Ne, ovaj…- Promucala sam. Odjednom sam shvatila da Jack više ne gleda u mene, nego kroz mene, prema vratima. Potpuno je problijedio. Okrenula sam se. Na ulazu je stajala Patsy u svojoj pidžami. Prestravljeno je gledala u nas. Oči su joj se uskoro napunile suzama. Osjećala sam se tako grozno. Da sam barem zatvorila vrata! Sada sam povrijedila osjećaje desetogodišnje klinke koja je bila ludo zatreskana u moga dečka. Ako ste ikada mislili da je bol najgori osjećaj na svijetu, vjerujte mi, nije. Kada shvatite da se uništili nečije nade i snove, puno se gore osjećate.

P.S.: Heh, P.S. je ovaj put bio na početku… Baš sam shashava… XD

By: Rowena

-Ej, štakori!- Viknuo je jedan tip iz daljine.
-Kako zna da smo štakori?- Upitala sam, pritom misleći na naše pleme Mallrats. Jack je samo slegnuo ramenima i čvršće stisnuo kamen u ruci. Prišli su nam. Iako je bio potpuni mrak, lica su im se jasno ocrtavala ispred nas. Vatra ih je obasjala. Izgledali su kao vragovi koji su sišli na Zemlju… Ako se to više može nazvati Zemlja… Ulice prepune smeća, štakora, bolesti na svakom koraku, zagađen zrak, nepitka voda… Ne, nisu oni sišli na Zemlju, već smo mi dospjeli u pakao.
-Što je, maca popala jezik?- Upitao je jedan od njih i nacerio mi se. Bio je
Resse, vođa plemena Savages. Reese je bio visok, krupan tip od kojih
devedeset kila. Svi koji su ga poznali bojali su ga se, a oni koji nisu
nadali su se da ga neće upoznati… Blago njima! Ništa nismo rekli. I bolje
da nismo! Savages su bili najgore pleme. Najgore. I baš zbog toga imali
su najveće šanse da prežive. Resse nas je malo bolje promotrio. Ponovo
se nacerio.
-Vas dvoje se sjećam! Ti si onaj egocentrični štreber a ti si sisterka od Setha! Eh, sada mi je lakše! Neću imati grižnju savjesti dok vas budem mlatio.- Rekao je i počeo se smijati zajedno sa svojim idiotima.
-Egocentričan… Velika riječ za tebe, majmune nepismeni. Odakle ti to, čuo si da to ljudi govore za tebe?- Odbrusio mu je Jack. Srce mi je počelo ludo lupati. Zašto je to učinio? Jedan od Reesovih vjernih sljedbenika, Damien, istupio je.
-Mali, hoćeš da ti razbijem bulju tu nasred ulice?- Izderao se. Reese ga je jednim pokretom ruke smirio i vratio nazad, na njegovo mjesto. Gdje je Patsy? Gdje su ostali?
-Pustite žensku, ona će s nama. Treba nam netko tko zna kuhati inače ćemo pokrepati od gladi. Maloga prebite na mrtvo ime.- Zapovjedio je. Jedan od njih me zgrabio za ruku i stao vuči. Probala sam se istrgnuti.
-Pusti je ti smeće praznoglavo!- Izderao se Jack i uzeo onu metalnu šipku koji sam do malo prije držala u ruci. Udario ga je takvom snagom po glavi da se ovaj isti tren srušio na pod. Prestrašeno sam otrčala Jacku u zagrljaj. Ubiti će nas, nakon ovoga će nas sigurno ubiti! Na naše iznenađenje, nitko od njih nije ni trepnuo. Onaj tip je i dalje ležao na podu, u lokvi krvi. Nije bio mrtav, disao je, ali bio je u nesvijesti. Svi su gledali u nas. Reese se nasmijao.
-Vidi, vidi. Kurva i štreber u ljubavnom zagrljaju trenutak prije smrti. Baš dirljivo!- Rekao je. Počeli su izvlačiti palice i raznorazne oštre predmete. Bojala sam se, bojala sam se kao nikad u životu. I Jack je.
-Ubijte ih oboje a onda provalite u centar i pokupite sve vrijedno što se može mijenjati za hranu i svu hranu koju nađete.- Zapovjedio je ponovo. Bili smo u klopci. Kamo sad? Ulica je dosta duga, mogli bismo pobjeći ali sigurno će nas uloviti. Ipak…
-Ti lijevo, ja desno, dok nabrojim do tri, Uredu? Jedan… Dva…- Šaptao je Jack. Najmanje od svega što mi je sada trebalo je da ostanem sama, ali drugog izbora nije bilo. Krenuli su na nas.
-Tri!- Viknuo je Jack i snažno me gurnuo u stranu. Potrčala sam tako brzo da mi se vid uskoro zamaglio.
-Ulovite ih!- Derao se Reese.
-Gdje ste sada, dovraga!?- Rekla sam pokušavajući doći do zraka. Ne treba im toliko dugo da izađu iz centra, ali nikada nas ne bi prepustili ovim manijacima na milost i nemilost. Nešto im se sigurno dogodilo. Inače sam imala dosta kondicije, čak i više od polovice muških članova našeg plemena, ali ne i sada. Ne znam što se dogodilo. Kao da su mi se ispraznile sve baterije. Koraci iza mojih leđa bivali su sve glasniji, a ja umjesto da potrčim jače, brže, dam zadnji dio duše da se spasim od ovih divljaka, postajala sam sve sporija. Bili su mi sve bliže i bliže. Nakon pola minuta trčanja, jedan od njih me uhvatio za kosu i snažno me povukao prema sebi.
-Imam je!- Viknuo je ponosno pokušavajući doći do daha. Gotovo je, pomislih. Izvadio je neku stvarčicu iz džepa i rastvorio je. Bio je to nož. Sjajni, metalni nož u kojem se skupljala mjesečeva svijetlost. Bljesnuo je u tamnoj noći. Čvrsto me držao za kosu i povukao me bliže sebi. Boljelo me, ali nisam se usudila pisnuti. Ostala dvojica koja su krenula u mome smjeru bili su još dosta udaljeni od nas. Zastali su kako bi predahnuli. Centar je, baš kao i Jack, nestao iz mog vidokruga.
-Vidiš ovu malu stvarčicu? Znaš čemu služi?- Podrugljivo je upitao i približio nož mome licu. U meni je strah svakom sekundom postajao sve veći i veći, kao da je ulazio u mene svakim mojim udahom. Nije više bilo nade. Tip se nacerio.
-Bilo bi šteta upropastiti tako lijepo lice, zato ćemo biti brzi…- Rekao je i spustio nož do moga vrata. Nagnuo mi je glavu. Mogla sam jasno osjećati hladan metal koji mi je ježio kožu. Odjednom sam začula krik u daljini. Bio je to Jackov glas. Ne, nisu ga valjda… Ne nemoguće… Sjetila sam se onoga što je Jack uvijek govorio: ,,Izgubio si tek kada se prestaneš boriti''. Nešto je u meni puklo. Strah je zamijenila ljutnja.
-Nikada me nećete uhvatiti živu!- Viknula sam glasno i šutnula tipa ravno… Znate već gdje. Pustio je moju kosu i pao na zemlju, dok je nož pao nedaleko od njega. Potrčala sam, uzela ga i otrčala u mrak. Opet sam to bila ona stara ja. Ne znam što mi se bilo dogodilo, no nikada više neću dopustiti da me napusti nada…

Trčala sam brzo, čas lijevo, čas desno, izmičući se hrpama smeća koje su zatrpale ulice. Onaj tip nije krenuo za mnom, makar je sada bio dva puta bjesniji nego prije. Sada je za mnom trčao samo jedan. Valjda su shvatili da nisam tako lak plijen kao što Reese misli, pa su se povukli. Ponovo mi se opasno približio. Uspjet ću, pomislih. No nisam to trebala napraviti. Toliko sam se zanijela da nisam vidjela veliki kamen ispred sebe. Spotaknula sam se o njega i pala koliko sam duga i široka, natjeravši tako divljaka u smijeh. Razbila sam koljeno na nozi i ogrebla ruke, no to mi je sada bio najmanji problem. Sada je iznad mene stajao Reese.
-Kučko mala podla, borbena si kao i tvoj dečko. Ali meni ne možeš pobjeći.- Rekao je kroza smijeh. Sagnuo se i uzeo u ruke taj veliki kamen. Podigao ga je visoko iznad glave. Odjednom sam iza njega spazila tamnu sjenku. Nisam ništa rekla.
-Njega sam nožem, a tebe kamenom. Hej, ne brini! Ima jedna dobra stvar u svemu tome: Sada se možete jebati u paklu!- Viknuo je. Na njegovo iznenađenje, nasmijala sam se.
-Znaš, nije mi još vrijeme za pakao. A nije ni Jacku.- Rekla sam smireno. Reese se zbunjeno okrenuo pogledavši iza sebe. Pola sekunde kasnije grobnu tišinu prekinuo je tup udarac. Reese je pao na pod. Iza njega je stajao Jack, jedva se držeći na nogama, ali ipak živ. Bio je živ.
-Isuse, jesi dobro!- Viknula sam u panici i zagrlila ga. Tiho je prostenjao. Niz lice mu se spuštao tanki mlaz krvi. Oči su mi se napunile suzama.
-Što ti je?- Upitala sam blago. Tek sam tada primijetila da drži ruku preko prsiju. Nježno sam je makla. Njegova bijela majica bila je sva uprljana krvlju, a na desnoj strani imala je veliku rupu. Rupu napravljenu nožem. Niz lice mi se spustiše suze.
-Daj da vidim…- Prošaptala sam tiho. Uzela sam onaj nož koji sam pokupila od onog divljaka i razrezala Jackovu majicu. Imao je proširenu ranu koja je gadno krvarila.
-Dobro da je glup pa da ne zna da se srce nalazi na lijevoj strani…- Rekao je Jack tiho pokušavši me razvedriti. Nije uspio.
-Bit ćeš dobro, moramo samo brzo natrag u centar…- Odvratila sam i uhvatila mu desnu ruku. Oslonio se na mene jer je jedva hodao. Teško je disao, a svaki njegov udisaj bio je jedan rez više na mome srcu. Osjećala sam bol. Neopisivu bol… Bol koju sam osjetila onaj dan kada su mi umrli roditelji i onaj trenutak kada mi je umro brat. Zašto? Pa Jack neće umrijeti, zar ne? Neće, jak je on. Jači od svih nas. Preživjet će. Mora. Jer bez njega ja neću preživjeti. Uvijek je bio tu za mene. Uvijek. Bio je moj prvi pravi prijatelj, prva osoba s kojom sam se zbližila nakon virusa. Prva i jedina…

/flashback/

(Tjedan dana od nastanka virusa)

-Nate…- Zazvala sam brata tiho. Hodao je ispred mene zajedno s još nekim starijim dečkima, čvrsto me držeći za ruku. Ni trenutka me nije puštao iz vida. Okrenuo se prema meni.
-Da?- Rekao je brižno pogladivši me po blijedom licu. Gledala sam ga ravno u oči. Lice mu je bilo izmučeno, imao je velike tamnoljubičaste podočnjake ispod očiju. Odjeća mu je bila umrljana blatom i travom. Već smo tjedan dana neumorno tražili odrasle. No nigdje nije bilo nikoga. Ni jednog čovjeka starijeg od petnaest godina.
-Ništa, oprosti.- Tiho sam odgovorila i pogledala u pod. Bila sam gladna, umorna, bilo mi je hladno i bojala sam se. Ali dobro sam razmislila. Nate se nije žalio! A on je sve što smo imali za jelo podijelio sa mnom, i dobila sam više od njega. Dok sam ja spavala, on je sjedio kraj mene i stražario. Svoju je jaknu dao meni kako bi me barem malo ugrijao. Nije se žalio, a bilo mu je mnogo gore nego meni. Zašto bih onda prigovarala? Iako sam se nadala da će sve ipak biti u redu, jedan sitni dio moje duše znao je da neće. I bio je u pravu. Nathan mi se nasmiješio i uzeo me u naručje. Bio je umoran, ali nosio me. Bio je pravi brat.
-Evo tamo nekoga.- Oprezno je rekao jedan od starijih dečki. Zvao se Daniel Woods (kasnije uzeo ime Cair) i bio je najbolji prijatelj moga brata. Do moje desete godine bio je član našega plemena, a onda su ga odveli i ubili paraziti. Moj brat to im to nikada nije oprostio. Krenuli smo prema ljudima koji su bili oko pet metara udaljeni od nas. Nisu bili odrasli. Tinejdžeri. Dvije cure i dečko. Kada su nas primijetili, zauzeli su obrambeni stav. Bojali su se koliko i mi.
-Kuda klinci?- Upitala je cura duge crne kose kose. Oči su joj bile natekle od plakanja.
-Tražimo neko sklonište.- Kratko je odgovorio najstariji od nas, Matthew. Imao je dvanaest godina. Međusobno su se pogledali.
-Pa, da ih pustimo u svoje pleme? Neće dugo ako ih otjeramo.- Predložio je dečko.
-Pleme?- Upitao je Nate pomalo zbunjeno. Svo troje su ga pogledali i nasmiješili se.
-Aha mali. Sada postoje samo plemena. Tako da nijedna bolest više ne može razoriti obitelji. Sada postoje samo plemena…- Odgovorila je visoka djevojka, crnkinja. Zagledala se u tmurno nebo iznad nas. Uskoro su nas primili i uveli naš novi dom, centar…

-Vidi mala, svi ćemo to proći! Nemoj se bojati!- Tješio me dečko. Htio mi je obojiti kosu u platinasto-plavu. Nisam se dala. Sviđala mi se moja boja.
-Molim te, molim te!- Molio me. Nisam popuštala. Tada sam vidjela što su napravili od Nathana. Ošišali su ga na neku čudnu frizuru, mislim da takve danas nose emači. Lice su mu namazali nekom crnom šminkom. Izgledao je ko neki marsovac. Već su više-manje svi bili gotovi. Izgledali su ko čudaci! Do mene su posjeli nekog dečka mojih godina. Ni on se nije htio mijenjati.
-Klinci, baciti ćemo vas štakorima.- Strašila nas je ona cura koja je do malo prije imala smeđu kosu. Sada joj je bila ljubičaste boje. Iako smo se protivili, obojili su nam kosu. Moja je sada bila gotovo bijela, njegova crvena. Mislila sam se pobuniti, ali nisu mi dali ni da pisnem. Oboje su nam nacrtali neke gluposti po licu.
-Eto, nije bilo strašno. Možete ići!- Rekao je dečko i skinuo nas sa prevelikih stolica. Otrčala sam u kut sobe i sjela na pod. Dečko je stajao sa strane i mrštio se. Bio je sam.
-Dođi ovdje.- Pozvala sam ga i pokazala rukom da sjedne kraj mene. Inače nisam baš bila tako otvorena prema strancima, ali on je bio sam. A to nije bilo dobro u ovim vremenima. Malo se premišljao, ali je ipak sjeo do mene. Nekoliko sekundi vladala je tišina.
-Kako se zoveš?- Upitala sam ga.
-Michael.- Odgovorio je tiho.
-Ja sam Norrah.- Predstavila sam se. Tada je do nas došao Nathan.
-Slušajte, svi moramo mijenjati imena. Imate kakve ideje?- Rekao je. Zbunila sam se.
-Meni je moje baš ok.- Odvratila sam tiho. Michael ga je mrzovoljno pogledao.
-Uredu, onda ću vam ih ja dati. Ti ćeš biti Rowena, kao princeza jer si hrabra i tvrdoglava. A ti ćeš, dečko, biti Jack. Ne poznam te, ali činiš se nekako sličnim mojoj sestri.- Rekao je Nate i izvadio crnu olovku za oči iz džepa. Napisao nam je naša nova imena na ruke, kako ih ne bismo zaboravili.
-Ja sam od danas Seth.- Objavio je ponosno i pokazao nam ruku sa svojim novim imenom. Tada je ustao i otišao natrag k svojim prijateljima.
-Prvo su nas pretvorili u nakaze, a sad su nam još promijenili imena. Ovo mi se nikako ne sviđa!- Rekao je Michael, tj. Jack, ljutito.
-Ni meni.- Odvratila sam pokušavajući izbrisati ime Rowena s ruke. Nije išlo. Jack me pogledao. Ubrzo mu je ljutnja nestala s lica. Nasmiješio se.
-Pa dobro, ne izgledaš baš loše s novom bojom kose.- Odvratio je. Zacrvenjela sam se.
-Hvala. Ni ti.- Tiho sam promucala.
-Hoćeš se igrati lovice?- Upitao me.
-Naravno!- Odgovorila sam sretno. Tom je igrom nastalo naše bezuvjetno prijateljstvo koje traje još i dan danas, devet godina nakon tog događaja…

***
(Prije nekoliko mjeseci)

-Seth, dobro si?- Upitala sam brata tog jutra. Bio je blijed, a ispod očiju je imao ljubičaste podočnjake iako je po cijele dane spavao.
-Aha mala.- Odgovorio je tiho i legnuo na svoj krevet. Prvo sam mislila da nije ništa ozbiljno, ali onda sam uvidjela da lažem sama sebi… Seth je nedavno napunio osamnaest godina, a to je za nas bila kritična dob. Uhvatila sam ga ruku.
-Bit ćeš dobro.- Rekla sam odlučno kako bih ohrabrila njega i smirila sebe. Ruke su mi se tresle. Nasmijao se.
-Neću, sis. Gotovo je.- Rekao je i pogledao me svojim dubokim smeđim očima.
-Kako možeš nešto reći takvo?- Upitala sam u nevjerici. Seth je uvijek bio nešto posebno, nešto iznad svega ovoga u mome životu. Kraj njega sam se osjećala sigurno, kao da sam ponovo kod kuće zajedno sa svojim roditeljima. On je bio moj uzor, moja životna snaga.
-Nismo uspjeli naći protuotrov, sis. MI nismo ali vi mladi još imate priliku…- Pričao je tiho.
-U POMOĆ!- Izderala sam se u panici gledajući ga i dalje u oči. Svakom je sekundom postajao sve slabiji. Par sam puta morala zvati upomoć kako bi napokon netko stigao do njegove sobe.
-Što se događa?- Upitala je Amber zbunjeno, no kada je vidjela Setha kako leži na krevetu znala je u čemu je stvar. Uskoro se skupilo cijelo pleme.
-Društvo, odlazim…- Rekao je i nasmiješio se.
-Ne, što to govoriš?- Prekinula sam ga ali nije se obazirao.
-Ti si naš vođa, ne možeš nas napustiti!- Promucala je Amber panično.
-Više nisam. Od sada ćeš ti biti novi vođa štakora.- Obratio joj se i onda ponovo pogledao u mene.
-Čuvaj se mala. I ne brini; uvijek ću biti s tobom…- Prošaptao je zadnjim snagama i poljubio moju ruku. Tada je snažno udahnuo i zaklopio oči. Od šoka nisam mogla ništa reći. Suze su klizile niz moje lice jedna za drugom. Još sam se uvijek nadala da će sada otvoriti oči i reći kako se šali.
-Ena, žao mi je.- Rekao je Lex tiho i potapšao me po ramenu.
-Budeš li nas trebala, znaš gdje smo.- Nadopunio ga je Bray. Svi su izašli iz sobe, uključujući mene. Brzim sam koracima izašla iz centra, a Jack za mnom.
-Kamo ćeš?- Upitao me.
-Što te briga, pusti me na miru!- Odbrusila sam ne okrećući se. Jednostavno sam željela malo biti sama, shvatiti da njega više nema. Nema ga.
-Znam da ti je teško, ali moraš shvatiti da tako mora biti.- Viknuo je Jack i stao ispred mene, ne puštajući me da prođem.
-Rekla sam ti da me pustiš na miru!- Izderala sam se i krenula u drugom smjeru.
-Daj razgovaraj sam mnom!- Rekao je i ponovo stao ispred mene.
-Hoćeš da razgovaramo? Da ti kažem što me muči? Od nastanka virusa Seth je bio taj koji se brinuo za mene! On me pazio i branio od svih nasilnika i idiota koji slobodno šeću našim sektorom! On me odgojio, naučio da uvijek gledam što je pravedno, budem dobra i hrabra! A sad ga nema! Nema ga, Jack. Nitko me više neće moći zagrliti i utješiti kada budem tužna, nitko me više neće moći braniti. Još sam uvijek dijete. Trebam nekoga.- Pričala sam prvo ljutito, no svakom sekundom moja je ljutnja postajala sve slabija. Plakala sam.
-Još uvijek imaš mene.- Rekao je.
-Znam, oprosti.- Odvratila sam i obrisala suze. Zagrlio me. Tada me pogledao ravno u oči.
-Sjećaš se na što smo se zakleli prije devet godina? Prijatelji zauvijek... Prijatelji?- Upitao me.
-Prijatelji.- Potvrdila sam. Oboje smo se nasmijali. Uhvatio je moje ruke i nekoliko sekundi samo smo se gledali. Tada mi se približio. Poljubio me po prvi put. Uzvratila sam mu. Od tada postali smo još više nerazdvojni…

/end of flashback/

-Još malo, evo jedva pola metra!- Ohrabrivala sam Jacka. Sada je već bio na samom rubu snaga. Više nije bilo traga Reesu i njegovim divljacima, a na mjestu na kojemu je ležao onaj tip razbijene glave sada je ostala samo crvena lokva krvi u kojoj se igrao mjesečev sjaj. Iz centra je istrčala Amber. Izgledala je zaprepašteno kada je shvatila da smo puni krvi.
-Što se vama dogodilo?- Upitala je panično.
-Reese i njegovi divljaci!- Izderala sam se. Amber je uzela Jackovu lijevu ruku i pomogla mi da ga uvedemo centar. Svi su bili u glavnoj prostoriji. Gledali su u Patsy, koja je ležala na kauču. Imala je povez preko glave.
-Što se njoj dogodilo?- Upitala sam Amber.
-Našao ju je Lex kako leži na podu, u mraku. Valjda je pala preko nečega jer je dobro razbila glavu.- Objasnila mi je Amber. Zato nisu došli; Nisu primili Patsynu poruku… Sada su sve oči bile uprte u Jacka i mene. Jedva sam hodala. Ono razbijeno koljeno me užasno boljelo. Previše.
-Pomozite mi da ih strpamo u krevete!- Zapovjedila je Amber oštro. Ni trenutka nisu oklijevali.
-Sve će biti u redu, Jack.- Tiho sam mu šapnula i poljubila ga u obraz. Polovica je doslovce nosila mene, a druga polovica njega…

-Gle, pustite me! Nije mi ništa!- Vikala sam i pokušavala se izvući iz Lexova čvrstog stiska. Držao me na krevetu.
-Ma da, a što je onda ovo?- Upitala me Tai-San i pokazala mi moje koljeno. U njega mi je bio zabijen komad metala. Vrlo velik komad metala.
-Drži je čvrsto!- Rekao je Lex K.C.-u koji je primio moju drugu ruku. Tai-San je nešto tiho promumljala i uhvatila taj komad metala. Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Bila je to nepodnošljiva bol, kao da vas bace u vrelu lavu. Vrisnula sam tako jako da sam bila sigurna da me i mrtvi čuju. Sekundu kasnije, Tai-San je u ruci držala sjajni komad metala umrljan krvlju. Brzim pokretima zavezala mi je ranjeno koljeno čistom bijelom gazom (za koju nemam pojma odakle joj).
-Mogu sada ići do Jacka? Molim vas!- Molila sam tiho jecajući. Nisu mi dali da se maknem.
-K.C., ti ćeš ovu noć ostati kraj nje. Ne daj joj da se miče barem do sutra ujutro!- Zapovjedila mu je Tai-San. K.C. je potvrdno klimnuo glavom. Lex i Tai-San su izašli iz sobe i otišli natrag na spavanje, kao i ostali. K.C. je sjedio na stolcu do kreveta i piljio u neku točku na zidu. Oštra bol mi je parala nogu ali nisam ni pisnula.
-K., molim te pusti me da izađem samo na trenutak.- Zamolila sam sjednuvši na krevet. Bol koju sam osjećala u srcu bila je duplo jača od boli u koljenu.
-Znaš da ne mogu, Ena. Bih ali ne mogu.- Odvratio je tiho ne gledajući me u oči.
-K.C., Jack možda umire! Hoću vidjeti kako je, zar ne shvaćaš?- Viknula sam ljutito. Zagledao se u pod.
-Molim te, molim te pusti me. Moram ga vidjeti. Moram.- Preklinjala sam. Nekoliko sekundi vladala je smrtna tišina.
-Idi. Ja te ne mogu spriječiti.- Odvratio je tiho i ponovo se zapiljio u neku točku na zidu. Brzo sam ustala i požurila do Jackove sobe. Bijela gaza sada je već bila potpuno natopljena krvlju, a tupa bol me nije sprječavala da hodam. Naprotiv, što je ona bila jača to sam ja odlučnije hodala. Nikoga više nije bilo u glavnoj prostoriji. Nikoga. Svi su otišli spavati. Ušla sam u Jackovu sobu. Ležao je na krevetu, a preko lica i prsnog koša imao je zavoje, koji su, kao i moj, bili natopljeni svježom krvlju. Spavao je. Bar sam se nadala da spava. Kraj njega je sjedila Amber.
-Što radiš ovdje?- Upitala je glumeći strogoću. Požurila sam do Jacka i uhvatila ga za ruku. Bila je ledeno hladna, baš kao i njegovo blijedo lice.
-Bit će dobro, zar ne?- Upitala sam Amber. Skrenula je pogled.
-Bit će dobro, zar ne?- Ponovila sam glasnije, u panici. Oči su mi se ponovo napunile suzama. Amber je podigla glavu i pogledala me ravno u oči.
-Reena, on…- Počela je tiho.
-Bit će dobro, bit će dobro! Moraš ozdraviti Jack, moraš! Radi sebe, radi mene, radi nas!- Prekinula sam je i počela plakati. Gledala sam Jackovo mirno lice. Izgledao je tako umorno.
-Amber, reci mi da će biti dobro.- Zamolila sam u nadi i pogledala je. I iz njenog se oka spustila suza. Pogledala je Jacka, a onda ponovo mene. Taj njen pogled… Nije ni trebala ništa reći. Znala sam odgovor. Tišinu te mračne, olujne noći narušavalo je samo moje tiho jecanje. Odjednom je Jack stisnuo moju ruku. Dosta slabo, iscrpljeno, ali ipak je.
-Volim te, Ena.- Prošaptao je tiho jedva mičući usne. I dalje sam plakala. Nisam ništa rekla.
-Zar nećeš reći da i ti voliš mene?- Upitao je sklopljenih očiju. Jedva sam čula što govori, ali za to nisam trebala dobro osluhnuti, već osjetiti srcem. Srcem koje je sada boljelo kao da ga netko reže nožem.
-Neću.- Odgovorila sam između jecaja. I druga se suza spustila iz Amberinog oka.
-Neću ti reći da te volim sada, jer ti nećeš umrijeti. Nećeš.- Nastavila sam i naslonila svoje lice na njegovu ruku. Jack se lagano osmjehnuo.
-Bolje da umrem sada, kada sam upoznao tebe i imao te prilike voljeti nego da sam živio tisućama godina i nikada ne saznao da ti postojiš. To bi bila mnogo gora kazna od ovoga.- Odvratio je. Vidjela sam koliko ga boli dok govori, ali nije želio prestati. Suze su tekle same od sebe. Poljubila sam ga i naslonila svoju glavu na njegovo rame.
-Ipak me voliš, zar ne?- Šapnuo je koristeći zadnji atom snage. Zaplakala sam kao nikada do sada.
-Uvijek jesam i uvijek hoću, Jack. Uvijek.- Odgovorila sam dok su mi vrele suze padale na njegovo hladno rame.
-Uvijek jesam i uvijek hoću…- Ponovila sam tiho. Ponovo se osmjehnuo i duboko udahnuo. Neće umrijeti, zar ne? Ne može, ne smije… Ne može otići iz mog života kao i svi ostali koje sam voljela, ne može… O Bože, zašto ja? Zašto on? Uzeo si mi obitelj, ali nećeš Jacka. Nećeš. Ja ti to neću dopustiti! Volim ga, Bože, volim ga… Nećeš mi oduzeti još jednu voljenu osobu… Nećeš…

P.S.: Dragi moji, evo napokon drugi post. Ne znam kako vama, ali meni je ovo predivan post. Kada sam ga išla čitati da vidim je li sve u redu, slušala sam pjesmu Celion Dion (znate onu, iz Titanica) i plakala kao kišna godina! Ne, stvarno, tako sam jadna da se rasplačem na vlastiti post, he, he… Nadam se da vam se post sviđa, a u idućem ćete saznati što se dogodilo s Jackom; Je li napustio ovaj pakao i otišao u raj ili je preživio i ostao u njemu. Također, Felix ti ćeš se dosta spominjati u idućih par posteva… Toliko za sada od mene, kissam vas sve!

By: Rowena

Stojim u sobi. Mračnoj sobi. I promatram malu djevojčicu duge plave kose kako mirno spava stišćući plišanu igračku u svojoj ruci. Vrata se polako otvaraju. U sobu ulazi žena u kasnim dvadesetima, visoka, vitka, duge plave kose i prilazi krevetu.
-Dušo, ustaj. Već je pola devet.- Reče nježno i pogladi malenu djevojčicu po obrazu. Ona otvori oči i protrlja ih rukama. Tada zagrli ženu.
-Je li tata otišao?- Upita malena petljajući riječi. Moglo joj je biti najviše pet godina. Žena se nasmiješi.
-Nije, ali baš izlazi. Požuri ako ga želiš uloviti.- Odgovori ona i spusti djevojčicu iz kreveta. Malena brzo izađe iz sobe stišćući u ruci i dalje onu plišanu životinju. Potrčim za njom. Gledam je kako trči hodnikom tapkajući svojim bosim nožicama po hladnim pločicama.
-Tata!- Vikne visokom, crnokosom čovjeku koji je stajao do ulaznih vrata. Navlačio je sako i baš se spremio izači.
-Vidim da je princeza odlučila ustati.- Reče on veselo, sagne se i raširi ruke. Djevojčica potrči niz stepenice i potrči mu u zagrljaj. Spustim se za njom i nastavim gledati sretnu obitelj.
-Hoćeš mi donijeti nešto kad se vratiš?- Upita ona i pogladi svoju igračku po glavi. Čovjek se nasmiješi.
-Naravno da hoću.- Odgovori i poljubi je u obraz.
-Donesi i meni nešto!- Vikne netko s drugog kraja prostorije. Okrenem se. Tamo je, na kauču, sjedio dečko poluduge crne kose. Imao je oko devet godina i gledao je televiziju.
-Uredu, Nate.- Odvrati čovjek i spusti djevojčicu na pod.
-A zeki pusa?- Upita mala i pruži igračku prema čovjeku. On se ponovo nasmiješi i poljubi igračku. Tada onaj dječak zapazi nešto zanimljivo na tv-u i pojača ton. Odjednom se sjetih imena Nathan… Nathan… A ne znam zašto… Na dječakovom se licu pojavi neki zbunjen i prestravljen izraz. Iz ruke mu ispadne čaša soka. Uz ogromnu buku, razbije se, a sok crvene boje rasprši se po novom, bijelom tepihu.
-Tata…- Reče tiho. Čovjek je baš hvatao kvaku.
-Ne!- Zaviče dečko i potrči prema njemu. Čovjek zbunjeno otvori vrata. Odjednom mu se na licu pojavi neka čudna grimasa. Gušio se.
-Tata?- Zazove mala curica u panici. Stojim kraj stepenica i dalje promatram tu situaciju. Čovjek se sruši na pod. Odjednom se niz stepenice spusti žena.
-William!- Vikne i potrči prema njemu. I ona se odjednom počne gušiti.
-Braco, što se događa?- Vikne djevojčica i panici i zaplače. Niz moje se obraze također spuste suze. Hladne suze. Dječak čvrsto uhvati malu curicu u naručje i s njom potrči van. Krenem za njima. Strahota. Vatra. Razbijeni auti. Ljudi koji se guše na svakom koraku.
-Smiri se, Norrah.- Tješio je dječak djevojčicu. U njegovim su se očima nazirale suze koje nije želio pokazati kako je ne bi još jače rasplakao. Potrči zajedno s njom niz ulicu. Maloj iz ruku ispadne igračka. Krenem nekoliko koraka i uhvatim igračku. Obična igračka, na prvi pogled. Ali nakon nekoliko sekundi sjetim se svega. Nathan… William… Rebecca… Norrah… To je moja obitelj! A ona djevojčica sam ja! Bacim se na koljena i briznem u plač gledajući za djecom koja trče niz ulicu sva zbunjena i uplakana. U ruci čvrsto držim onu igračku, igračku koja mi je bila tako draga.
-Ne, NE OPET!- Viknem i nastavim plakati. Zašto, zašto se sve to moralo dogoditi? Ne želim da umru, ne želim…

-Rowena!- Viknuo je netko i uhvatio me za ruku. Još sva u šoku, sjela sam na krevet i opalila tome nekome šamar. Ruka mi se zažarila, kao i lice te osobe. Niz lice su mi se spuštale gorke suze koje su grijale moje ledeno hladne obraze. Odjednom je taj netko upalio svijetlo, tj., ručnu bateriju koju sam prije nekoliko dana našla u blizini centra. Bio je to Jack.
-Oprosti, nisam te htjela ošamariti!- Promucala sam tiho pokrivši usta rukama. Jack se uspravio i sjeo na krevet.
-Ništa, ovo je već treća šamarčina koju sam dobio otkad spavam ovdje. Opet onaj san?- Upitao me brižno. Nisam imala snage odgovoriti. Klimnula sam glavom a suze su ponovo krenule same od sebe. Jack me zagrlio. Taj san nikada nije kasnio. Redovito, svakih tjedan dana. Ni dan ranije, ni dan kasnije.
-Smiri se, svi ponekad imamo takve snove…- Tješio me tiho šapćući. Trebalo mi je punih deset minuta da se smirim.
-Koliko je sati?- Upitala sam nakon što sam se potpuno smirila. Lice mi je još uvijek bilo vlažno od suza. Jack je ustao i otišao do prozora. Razmaknuo je zavjese. Sunce je već polako kretalo na put do sredine neba.
-Rekao bih oko pola šest.- Odgovorio je protežući se. Legla sam na krevet i povukla pokrivač preko sebe. Bilo mi je užasno hladno iako je bila sredina ljeta.
-Hoćeš ustati ili ćeš još spavati? Ja bih otišao do svoje sobe, pogledati one baterije…- Upitao me navlačeći dugu, bijelu majicu koja je do malo prije ležala na podu. Promrmljala sam nešto, ni sama ne znam što. Nasmijao se, poljubio me u obraz i izašao iz sobe. Htjela sam zaspati, očajnički, no nisam mogla. Ne nakon onog sna…. Jednostavno sam se bojala zaklopiti oči…

Bilo je negdje oko pola devet kada sam ustala. Možda bih spavala i do jedanaest da nisam začula žamor. Brzo sam se obukla i potrčala iz svoje sobe niz hodnik i stepenice, ravno u glavnu prostoriju.
-Ej Wendy!- Pozdravila me Patsy. Ona i Cloe su, kao i obično, sjedile na prastarim naslonjačima (koji su ovdje od izgradnje ovog centra, negdje od '80-tih) i pričale.
-Bok Pat.- Odzdravila sam i popravila svoju dugu, plavu kosu. Sjela sam na kauč do Lexa i stala vezati tenisice.
-Danas si nešto rano ustala.- Rekao je Lex i svom me snagom tresnuo po leđima, tako da sam zamalo ostala bez daha.
-Pa kad mi vi ne date spavati!- Odvratila sam kroza smijeh. Može se reći da je skoro cijelo pleme bilo okupljeno u glavnoj prostoriji. Trudy je uspavljivala Brady, Selene i Ryan su se baš spremali izaći u potragu za hranom, Dal i Jack su pregledavali neke crteže, K.C. je napucavao staru nogometnu loptu u zid a Tai-San je, kao i obično, sa strane vježbala jogu ili nekaj slično.
-Di je Amber?- Upitala sam kada sam shvatila da Amber nije među nama, kao ni Bray. Lex me zbunjeno pogledao.
-Ne čuješ ovo? Amber i Bray se svađaju već dobra dva sata. Što misliš, zašto smo mi ostali budni?- Objasnio mi je K.C. a Dal je potvrdno klimnula glavom, kao i ostali. Jedino se Trudy nije obazirala. Sto posto ona ima veze s tim.
-A oko čega se svađaju?- Upitala sam. Nitko mi nije znao odgovoriti. Odjednom se otvoriše vrata na katu. Izašla je Amber, a za njom i Bray. Amber je izgledala ljutito kao nikada do sad. Sišla je niz stepenice i u ruku čvrsto uhvatila svoju kožnu jaknu. Slučajno sam uhvatila njen pogled. Oči su joj sjale takvom silinom da me na trenutak uhvatio strah. Usta su joj bila čvrsto stisnuta, a oči natekle od plakanja. Nikada je u životu nisam vidjela tako ljutito i slomljenu u isto vrijeme.
-Amber!- Zazvao ju je Bray glasno. Okrenula se na peti i prostrijelila ga pogledom.
-Kako se usuđuješ… Kako… Što si ti umišljaš, tko si ti? Nemaš nikakvo pravo tako se ponašati prema meni! NIKAKVO!- Vikala je. Svi smo izgledali zbunjeno, ali nitko se nije usudio ništa reći.
-Amber, ne moraš vikati…- Pokušavao ju je smiriti Bray. Sišao je niz stepenice i prišao joj. Nitko se nije ni pomaknuo.
-Vikati? Ha, baš tebe briga što vičem! Tebe je briga što svi mogu čuti što si napravio!- Vikala je Amber i dalje. Bray joj se pokušao približiti, no udarila ga je jaknom i pogledala Trudy, koja je prestrašeno držala Brady u naručju.
-Ti!- Zarežala je Amber i uprla prstom u nju. Tada je još jednom ljutito pogledala Braya i čvrstim i brzim koracima odmarširala iz centra. Nekoliko sekundi je vladala smrtna tišina. Bray je uputio Trudy bojažljiv pogled a onda je ponovo planuo.
-Pas Mater!- Zaderao se i svom snagom udario nogom o najbliža vrata. Bijesno je krenuo prema svojoj sobi.
-Stari, ako si bijesan idi van mlatiti Technose ili Parazite, nemoj nam uništavati imovinu!- Viknuo mu je Lex ljutito. Nekoliko sekundi kasnije Bray je ušao u sobu i zalupio vratima uz gromoglasan tresak. Lex je ustao i prišao vratima, koja su zamalo ispala iz šarki.
-Odlično! A znate tko će to sad popravljat? Ja!- Rekao je za sebe. Desetak minuta nitko nije ni pisnuo, no onda je netko započeo razgovor i ubrzo smo svi pričali o glupim sitnicama. Trudili smo se zaboraviti taj incident.

Dan je protekao vrlo mirno. Uglavnom. Amber se nakon dva sata vratila u centar ali bila je razdražljiva ko da ima PMS. Nitko joj nije smio prići dok se nije potpuno ohladila. Pala je noć i uskoro je trebala početi straža, kao i svake noći. Naime, u našem sektoru nikada nitko nije mogao biti sto posto siguran, pa je svaki noć dvoje stražarilo ispred centra, za svaki slučaj, da ne bi netko od drugih plemena preko noći provalio i pokrao nam važne stvari. Svi su uglavnom bili u glavnoj prostoriji ili u svojim sobama (a gdje bi drugdje bili). Krenula sam prema vratima centra kraj kojih je uvijek bio obješen popis onih koji stražare. Prstom sam prelazila po popisu i tražila današnji datum. Odjednom mi je netko rukama prekrio oči.
-Jack, nije smiješno.- Rekla sam osmjehnuvši se. Uhvatila sam njegove ruke i makla ih sa svog lica.
-Kako znaš da sam ja?- Upitao je.
-Pa… Možda zato što se ti jedini prišuljaš i pokriješ mi oči rukama?- Odgovorila sam kroza smijeh. Nasmijao se.
-Nego, vidi tko je danas na straži.- Rekao je i pokazao mi prstom na neka imena. Na papiru je jasno pisalo ,,Rowena & Jack-Patsy''. Oboje smo se zbunili.
-Kako nas troje može biti na straži?- Upitala sam. Jack je izgledao pomalo razočarano.
-Amber!- Zazvao ju je. Amber je uskoro došla do nas.
-Ima problema oko večerašnje straže?- Upitala nas je naslanjajući se na zid.
-Ima jedan; Patsy!- Odgovorio je Jack i pokazao prstom na dio papira na kojem je bilo ispisano njeno ime. Amber se nasmijala. Više nije bilo ni traga ljutnje na njenom licu (Osim kada su Bray i Trudy bili u blizini).
-Djeco, straža služi da se čuva centar, ne da se zabavlja. Osim toga, ti si tražio da te stavim na stražu s Reenom, a Pat me tražila da je stavim s tobom. Budući da će ovo biti njena prva straža, morala sam joj udovoljiti.- Objasnila nam je Amber glumeći nam mamu. Jack i ja smo pogledali prema Patsy, koja je do tada gledala prema nama. Skrenula je pogled. Jack se namrštio a ja sam samo slegla ramenima. Amber se udaljila od nas i otišla natrag u kuhinju k Selene i Cloe. Jack se naslonio na zid i tupo piljio pred sebe.
-Super. Uvalila nam je klinku da je čuvamo.- Rekao je razočarano prekriživši ruke. Pogladila sam njegovu crvenu kosu i nasmiješila se, no onda sam uhvatila Patsyin ljutiti pogled i brzo prestala. Izgledala je ljubomorno.
-Dođi, moramo razgovarati.- Rekla sam mu i povukla ga iza stepenica, kako nas ne bi mogla vidjeti.
-Mislim da je mala zatreskana u tebe.- Šapnula sam tiho prekrivši usta rukom kako ne bih prasnula u smijeh. Jack je napravio grimasu kao da je pojeo nešto što je K.C. skuhao.
-Misliš?- Upitao je.
-Sigurno.- Odgovorila sam.
-Šteta, ja već imam curu…- Prošaptao je tiho i poljubio me. Odjednom smo začuli korake. Sitne, dječje korake.
-Patsy!- Prošaptala sam u panici i odvojila se od Jacka. Imala sam pravo. Pred nas je stala Patsy veselo se smješkajući.
-Pa, idemo stražariti?- Upitala je. Mogu se kladiti da je cijeli dan jedva čekala da padne mrak.
-Hm… Da…- Promrmljao je Jack prekrivši usta rukavom. Nasmijala sam se. Mogu se kladiti da su mu ostali tragovi crvenog ruža.
-Dobro si? Nisi valjda bolestan?- Upitala je Patsy zabrinuto.
-Aha, bolestan sam, mislim da imam virus.- Promumljao je Jack i dalje držeći ruku preko lica.
-Daj ne izmišljaj, idemo.- Rekla sam i zamalo ga uhvatila za ruku, no uspjela sam u zadnji tren strpati ruku u džep svojih traperica. Patsy me prostrijelila pogledom i krenula ispred nas. Izašli smo iz centra. Noć je bila po prilično hladna. Sjele smo na kamenje koje se tamo nalazilo, dok je on zapalio vatru i uspio nekako neprimjetno ukloniti ruž sa svojih usana. Pola sata je vladala tišina. Jack je prekrižio ruke i nepomično buljio ispred sebe.
-I sada ćemo ovako sjediti cijelu noć?- Upitala je Patsy pomalo razočarano. Valjda je mislila da će doći Paraziti i da ćemo se tuči protiv njih.
-Pa da, vidiš, zato se stražari u dvo…- Počeo je Jack no svom sam mu snagom stala na nogu. Hvala Bogu, Patsy to nije vidjela.
-Ovo ti je više-manje to. Svi to rade, mislim, sjede cijelu noć, pričaju i paze na centar. Ništa posebno.- Objasnila sam joj. Jack se podlo nasmiješio, ali sam mu opet stala na nogu.
-A da odeš spavati? Uskoro će ponoć a tebi straža ionako nije obavezna.- Predložio joj je. Patsy ga je zbunjeno pogledala.
-Ne, ostati ću ovdje.- Rekla je i odmahnula rukom. Zakopčala je svoju jaknu i pogledala nebo. Opet je dosta dugo vladala tišina.
-Ljudi, pričate mi o svijetu prije virusa?- Upitala nas je Patsy tiho. Jack i ja smo se pogledali. Najviše na svijetu je voljela kada bi joj bilo tko od nas starijih pričao o starome svijetu. Svijetu kada smo imali roditelje, normalan život pun ljubavi.
-Dobro. Znači ljudi su prije živjeli u kućama. Velikim ili malim, nebitno. Nisu živjeli kao mi danas, u plemenima, već u obiteljima. Naprimjer, Lex, Tai-San i njihova beba bili bi obitelj. I odrasli ljudi su bili puno uredniji od nas. Nisu bili našminkani kao mi niti su imali frizure u svakakvim bojama. Bili su savršeni…- Pričala sam prisjećajući se svojih roditelja. Iako sam joj sve to ispričala barem deset puta, nije joj dosadilo. U očima mi se pojaviše suze. Patsy je naslonila svoju glavu na moje noge i zaklopila oči. I dalje sam joj pričala. Iako je ponekad znala biti veliki davež, ipak je ona poput svih iz plemena bila dio moje obitelji. Uskoro je zaspala. Jack me zagrlio. Oboje smo pogledali u nebo.
-Misliš da su tamo negdje?- Upitala sam tiho kako ne bih probudila Patsy.
-Sigurno. Zajedno s mojima. Čuvaju nas.- Šapnuo je i uhvatio moju ruku u svoju i nježno je poljubio. Odjednom smo u blizini začuli korake i viku. Srce mi je ludo lupalo. Jesu li to oni? Šutjeli smo nekoliko sekundi i osluškivali. Patsy je i dalje mirno spavala. Opet je nastala buka. Sada su ljudi koji su nam se približavali srušili nešto metalno što je napravilo ogroman tresak, tako da se mala probudila. U panici me čvrsto zagrlila.
-Pat, idi obavijesti ostale. Večeras nismo sami…- Šapnula sam joj i snažno je gurnula u centar. Jack je ustao. Pokušavao je saznati iz kojeg smjera dolazi buka. Na trenutak sam uhvatila njegov pogled. Bio je zabrinut i uzbuđen, nimalo uplašen. Oko deset metara ispred nas, pojavili su se obrisi tamnih prikaza. Povici i smijeh bivali su sve glasniji… Ružni povici i podli smijeh…
-Jesu to…- Počela sam tiho hvatajući metalnu šipku koja je bila naslonjena do vrata.
-Da, jesu.- Odgovorio je Jack, sagnuo se i uhvatio kamen u ruku.
-Što ćemo sada, više ih je od deset!- Upitala sam panično. Čvrsto sam uhvatila šipku i sakrila je iza leđa. Bili su sve bliže.
-I nas je, Ena, i nas je…- Odvratio je tiho uputivši mi vatren pogled. Čvrsto sam uhvatila njegovu ruku i iščekivala kada će uljezi doći do nas. Svakom sekundom bili su sve bliže… Svakim korakom sve sam jasnije vidjela lica tih ljudi… Lica koja su nam jednom nanijela bol i neće stati dok to ne učine opet….

P.S.: Evo dragi moji, prvi post! Nadam se da vam se sviđa, meni je tak-tak. Mislim, onaj početak sa snom mi je prezakon samo ga nisam znala isfurati. Nisam se mogla nikako uživjeti. Ovo ostalo mi je onak… Moglo bi i bolje… Mislim, pišem ja puno bolje od ovoga XD! Obečajem da će drugi post biti puno bolji, s mnogo više akcije, emocija i sličnog. Ovaj nije nešto posebno jer sam morala započeti radnju. Želim iskrene, duge komentare! Kissam vas sve i vidimo se za oko tjedan dana!

By: Rowena

Evo, još jedan od ,,brojnih ''TTFF blogova
Ovaj blog će biti pisan o uzoru na seriju Pleme,
makar ću većinu toga izmijeniti (ostaviti ću samo likove i neke sitnice, a dodati ću i jedno pleme).
Za više informacija pročitajte box, tamo vam sve piše.
Dakle, glavni lik ću biti ja, Rowena.
Rowena je četrnaestogodišnja djevojka koja se dobro sjeća katastrofe koja je nastala prije devet godina, kada je nastao Virus. Odgojio ju je njen četiri godine stariji brat koji je prije nepunih šest mjeseci umro… Virus ga je ubio…
Rowena ima dosta prijatelja, ali i neprijatelja i ovaj će blog opisivati njen život u svijetu u kojem samo najjači opstaju.
Postovi će sigurno biti nabijeni emocijama, osjećajima tuge, sreće, ljutnje, bez previše humora kako ja inače volim jer ću se potruditi realno prikazati taj svijet.
Likove u pravilu ne primam, ali napraviti ću iznimku i ubaciti nekoliko ljudi koji će se stvarno truditi da budu ubačeni.
Nadam se da će vam se blog svidjeti jer već stvarno dugo vremena razmišljam da ga otvorim i objavim sve što mi leži na duši.
I sad, za kraj:

Posebna zahvala Starzu
(tj. Sladeu, Marku, Felixu ili Someone like you-u) koji je prije mjesec dana otvorio svoj TTFF blog, ali nažalost nije poživio. On je najviše zaslužan za otvorenje ovog bloga jer sam napokon skupila dovoljno hrabrosti da ga otvorim. BIG tnx!

I to je to. Prvi post objaviti ću za dva dana tako da se ,,vidimo'' uskoro!
Btw, za one koji su također HP-fanovi, ovo je moj HPFF blog.

By: Rowena